Прочитај ми чланак
Празник српских ловаца на шпијуне је 12. новембар. На тај дан пре 174 године донет је први војни закон којим је целовито уређена ова област, и од тада траје борба непрестана.
По природи ствари, она се води у тишини и далеко до радозналих очију. Тек понекад, јавност се нађе у прилици да завири иза завесе која скрива тајанствени свет обмана и издаја. Тако је и српска Војнобезбедносна агенција недавно објавила књигу о свом раду.
У монографији “Војна служба безбедности у Србији”, аутора Светка Ковача, директора ВБА, и Ирене Поповић Григоров, дугогодишње аналитичарке у Агенцији, дат је историјски пут службе, од 19. века и стварања нововековне државе, до данас.
Упоредо са овим, први пут је јавности доступан ексклузивни материјал посвећен тајнама и методама безбедносног и контраобавештајног рада.
Не може се рећи да је наша служба контрашпијунаже направљена по узору на једну одређену службу у свету, али кроз историју се јесмо “наслањали” на једну земљу више него на друге. Тако су су у појединим периодима знатан утицај имале службе безбедности Француске, Велике Британије, Русије и САД.
Историја службе безбедности у Србији може се поделити на осам периода: Кнежевина и Краљевина Србије, Краљевина Југославија, Одељење заштите народа (ОЗНА), Контраобавештајна служба (КОС), Орган безбедности ЈНА, Орган безбедности ВЈ, Војна служба безбедности и Војнобезбедносна агенција.
На наше представе о шпијунима пресудно су утицали холивудски филмови. Читалац овог јединственог водича у свет тајни зато ће бити изненађен кад схвати да је стварност још “филмскија” од филмова.
Тако се, рецимо, испоставља да “тајна писма” стварно постоје. Пишу се “тајним” мастилом, које се припрема тако што се специјална таблета раствори у води, а затим се на подлогу припремљену за писање наноси тајни текст. Кад се осуши, паром и пресовањем се папир “пегла”, а преко тајног текста или са супротне стране исписује се текст за маскирање, па се таква порука може послати и поштом, као обично писмо.
Занимљив случај шпијунаже откивен је 1968. године. Младић на одслужењу рока у ЈНА понудио је обавештајној служби једне стране земље сарадњу.
У писму упућеном амбасади те земље у Београду, које је потписао као “Усамљени осветник”, понудио тајне војне податке о старешинама, јединицама и техничким карактеристикама наоружања, у замену за новац. Ако су заинтересовани, писао им је, нека дају мали оглас у “Борби”: “Купујем сва дела од Толстоја”. Оглас се појавио, али је војна безбедност ЈНА ухапсила тог војника.
Ловци на шпијуне и кад пишу о свом раду, не кажу све, па смо тако остали ускраћени за одговор на питање: а како су га нашли?
Исто важи и за случај мајора ВЈ, који је у замену за нови пасош, пресељење и посао који су му обећани, пристао на шпијунски рад. Врбовао га је колега, такође официр ВЈ, који је већ био “прешао на другу страну”. Од нових послодаваца мајор је добио лаптоп, а онда формирао сопствену групу у коју је још двојицу колега и супругу. Она је путовала у иностранство и предавала тајне војне податке до којих је долазио њен муж. У лето 1995. завршили су мисију и кренули заједно у обећани “нови живот”, али су их официри безбедности ухапсили на граничном прелазу.
У књизи, рекосмо, не пише како су откривени, али је врло вероватно да су пре хапшења дуго били праћени, што значи да су и подаци који су им у том периоду били доступни били лажни.
Трећи шпијун поруке је остављао у шупљем дрвету у Кошутњаку и одатле подизао новац, четврти је инструкције добијао радио-станицом, а поруке су почињале бројевима, па ако је број био парни, биле су лажне, да заварају прислушкиваче, а непарне су биле праве…
Свет шпијуна компликован је, а обмане се у њему умножавају. И нико ником не верује. Јер сваки шпијун има свог ловца. Ови у Србији зову се ВБА.
(Блиц)
