Ове године навршава се 15 година од тренутка нестанка новинара радио Приштине Ранка Перенића и Ђуре Славуја. 21. августа 1998. године они су кренули у косовско село Велика Хоча како би направили материјал о отетим монасима, који се се касније вратили у свој манастир. На крају новинари су погрешили пут, доспели на територију под контролом ОВК… На месту где су последњи пут видели репортере сада стоји меморијална плоча – једном су је већ демонтирала непозната лица, али Удружење новинара Србије које све ове године тражи истрагу поводом случаја Перенића и Славуја, поново ју је поставило на место.

Говори генерални секретар Удружења новинара Србије Нино Брајовић.

Делови или било шта друго њихове „заставе 128“ нису пронађени, што наравно говори о томе да су отмичари водили рачуна о томе да никакав траг не остане. Ми наравно сумњамо пошто су у то време били живи контакти Косова и Албаније да је и њихова судбина везана за евентуалну депортацију и да је и тај аутомобил можда завршио негде преко границе тадашње Југославије.

Пронађени су делови тела једног од 37 српских новинара. Анализом ДНК је утврђено да је реч о Александру Симовићу који је нестао у Приштини. Пронађени су делови тела и Момира Стокуће који је убијен у својој кући у Приштини након доласка Нато снага и Кфора на КиМ. У свим осталим случајевима отетих новинара ми нисмо пронашли било какве доказе, никакав траг њихових тела. Није искључена и могућност да су и Ранко Перерић и Ђуро Славуј били мета нечег сличног. Али тај догађај је био 1998. године, дакле годину дана пре Нато агресије, па је заиста питање да ли су се уопште дешавали злочини принудног вађења органа од заробљених и отетих људи. 1999. су кренули ратни сукоби у већем обиму, али је отмица људи било и пре 1998.

Све је могуће. Ми, заиста, немамо ниједан доказ за ту тврдњу, али је чињеница да случај „жуте куће“, односно, насилног вађења органа није завршен, иако се о њему мало говори и овде у Србији а посебно у свету. Данас је то ипак тема која не може оставити никога равнодушним и то је нешто што се мора расветлити.

Између осталог Жута кућа о којој су писали Карла дел Понте и Дик Марти својевремено је изазвала напад хистеричног смеха Бернара Кушнера, бившег шефа прелазне администрације УН на Косову. Он је изјавио да су сличне операције у теренским условима биле немогуће и успут назвао новинара који ј епоставио питање суманутим.

Представници међународне заједнице свугде па и на Косову имају комуникације са мисијама у оквиру којих се налазе. И немогуће је да Кфор или Унмик, да било ко од те силне полицијске и војне администрације није на било који начин послао неко обавештење о неким индицијама, сумњама, незваничним информацијама на ту тему. Феномени отетих и феномени насилног вађења органа живим људима су нешто што није пало као киша с неба, него је нешто о чему се говорило, причало чим су трагови људи који су отети нестајали. Дакле, чим су породице биле суочене с тим да никаквог трага, ни посмртних остатака нема.

Већ је то само по себи стварало и такве спекулације. Ја верујем у вађење органа. Рекао бих да и ово што се касније дешавало око клинике „Медикус“ у Приштини – продаја органа, због чега је и осуђено неколико људи – говори да је то нешто што је било уобичајена пракса. Дакле, то се дешавало на једној приватној клиници која се зове „Медикус“ и која се налази у центру Приштине свих ових година када су практично главне полуге власти на КиМ биле у рукама међународне заједнице, односно Кфора, Унмика и Еулекса. То се дешавало, али наравно не на овај начин на који се дешавало у рату.

И ја заиста немам разлога да сумњам у аутентичност тих прича. Али морамо бити свесни завере ћутања и тога колико је тешко расветлити такве случајеве у једном затвореном друштву какво је косовско, где се ако неко проговори дешавају тешке одмазде, не само према онима који говоре већ и према њиховим породицама. Ми немамо довољно добре механизме за заштиту сведока када је у питању Косово.

Да ли верујете у повезаност случаја „жуте куће“ и „Медикуса“?

То можемо да посматрамо као две одвојене ствари. Али јасно је у сваком случају да је то један уносан посао који се дешавао за време рата и који је настављен и после рата у околностима које су примерене времену после рата. Посао који је био уносан је настављен, али није могао на онај начин, него са добровољношћу онога ко даје орган. Али мимо закона, мимо процедура, мимо свега што подразумева давање органа.

Вратимо се теми несталих новинара и пређимо у 1991. годину, када су у региону бојевих дејстава између Срба и Хрвата под до данас неутврђеним околностима погинули сарадници Државне радиотелевизије СССР – Куреној и Ногин.

Био је велики интерес и једне и друге стране у сукобу да окриве другу страну за убиство руских новинара. Колико ја знам, њихов аутомобил је био обележен са јасном ознаком „пресс“ или „тв“, што говори само да су људи који су то урадили управо желели да ликвидирају новинаре. Ја сам случајно био у прилици да разговарам са човеком који је овде код нас у дому новинара радио, који је био машински инжењер, радио у Војнотехничком институту и вршио је нека балистичка вештачења која су само могла да одговоре са које стране су стигли пуцњи.

И ми смо с њим почели неке разговоре у оквиру нашег досијеа о отетим и убијеним новинарима за време рата на простору бивше Југославије. Он је рекао да је могуће да су ти пуцњи стигли и са српске и са хрватске стране. Дакле, још увек ту причу нисмо с њим до краја довршили. Све је могуће. И ми без икаквих предрасуда желимо да се та тешка убиства и ти злочини расветле, без обзира на то ко их је урадио. У рату је све под знаком питања. Злоупотребљава се све.

Навешћу вам случај колега из ТВ Шабац. Дакле, екипа ТВ Београд из дописништва у Шапцу је боравила такође на Банији – ту где су убијени руски новинари. Нападнути су у заседи, а хрватске новине су кроз неколико дана обелоданиле да су убијени и да су били део некаквих војних формација, преносећи из бележница које су нашли код Зорана Амиџића спискове људи који су наводно припадали неким српским оружаним формацијама. А то су били уствари људи из његовог клуба Металопластика, у којем је он био спортски функционер.

Oznake: Bosna, dužnost, Kosovo i Metohija, nestanak, novinar, rat, Republika Srpska, Rusi, Srbi, Srbija