Прочитај ми чланакА ако је једна срећка проблем, када говоримо о тамној страни нашег менталитета (мада нисам сугурна да би када је реч о новцу припадници неког другог народа поступили другачије), шта тек треба да очекујемо од важнијих ствари које се тичу заједнице или народа.
Случај Марије Калојевић и Јоване Ђорђевић из Горњег Милановцу које су тужиле колегиницу Весну Павловић да им није исплатила договорену суму након добитка на лутрији, данас је тема о којој „сви причају“. Да ли због тога што се у овој причи о три пријатељице препознају неке црте нашег менталитетета који описује и крилатица „српска посла“ или чак и она „не дај Боже да се Срби сложе“?
Или зато што има елементе шпанске серије тако нама блиске (не знам шпански, али би у наслову вероватно било нешто типа „Мухерес егоистас“) и материјала за филм са насловом „Како је добитак на лотоу уништио једно пријатељство“? Или „Чија је моја срећка“…
Тек, медији преносе како је премија од три милиона динара инстант лутрије “Коло среће“ Државне лутрије Србије постала јабука раздора у односима три пријатељице.
А ако је једна срећка проблем, када говоримо о тамној страни нашег менталитета (мада нисам сугурна да би када је реч о новцу припадници неког другог народа поступили другачије), шта тек треба да очекујемо од важнијих ствари које се тичу заједнице или народа.
Јер ми се најчешће уједињујемо и гајимо дух заједништва у тешким несрећама. Требало је да нас бомардују или да се догоде поплаве па да сви будемо јединствени, али чим зло прође настављамо да се „кољемо“ кад год то можемо. А где ћеш бољи повод за свађу него око поделе добитка на лутрији. Па зар се не води највећи број судских спорова око поделе имовине? Та реч „подела“ нас тако добро дефинише.
Можда треба да је укинемо.
Још давно сам чула да се пријатељи стичу годинама, а губе преко ноћи и да је пријатељство често на тесту.
И то не важи само за пријатељство. Важи и за достојанство, углед, људскост…
Тако је и овој причи.
Дугогодишње колегинице из једне спортске кладионице Марија, Јована и Весна имале су усмени договор да деле потенцијални добитак од сваке срећке коју заједнички купе, а најчешће су играле популарну “гребу“ и лото, пише „Блиц“. Када је једна од њих „огребала“ награду од три милиона динара почели су проблеми који су довели до суда.
Тужиље тврде да је све до понедељка, када је добитница требало да оде у Београд да подигне новац, све било у реду. Укупно је требало да добију 2,4 милиона динара, пошто 600.000 одлази на порез на игре на срећу. Међутим, када се Весна вратила из Београда почела је да смишља изговоре, како каже једна од њих, и да им нуди знатно мање суме од оне која им припада.
Међутим, добитница премије Весна Павловић тврди да није имала никакав договор са својим колегиницама, већ да им је рекла ће их частити, а оне су по сваку цену хтеле по трећину од добитка.
И сад у овом случају се све оне пословице о новцу показују као истините. Од оне „не мешати новац и пријатељство“, па до „паре људе кваре“…
Како год да се случај оконча и ко год да је у праву, питање је да ли су 2,4 милиона вредни тога да неко постане тема дана због свађе око пара, да се вуче по суду, изгуби пријатељство, достојанство и живце. Пошто је случај на суду, корист ће извући и адвокати, па је питање кад лепа цифра почне да се топи зарад разноразних судских трошкова, шта ће од ње на крају остати. Ко ће стварно бити добитник на крају трке и колики ће бити добитак, кад живот подвуче црту. Не мислим на новац, већ и на оно што се новцем не купује.
То је као у кафани кад конобар каже ‘да видимо шта сте овде имали: две пријатељице, три милиона динара, миран и спокојан живот у Горњем Милановцу…. Али ви сте се синоћ посвађали и полупали инвентар па ћу морати да вам наплатим штету’.
А могле су лепо све да се договоре. Можда ипак није касно. Можда их само живот тестира.
