Прочитај ми чланакПолитичари треба да идентификују и негују услове који доприносе задржавању талената у земљи и привлачењу умних људи из иностранства, пре свега из дијаспоре.
То за Дојче веле каже професор Владимир Гречић, истакавши да су људи највећи губитак када се говори о емиграцији.
“Ради се пре свега о талентима, умним људима. Таленти су, без сумње, носиоци иновација. Иноватори имају идеје које стварају нове производе, нова тржишта, вишу вредност акција на берзама, и отварају хиљаде радних места. Стога је и најважније питање за креаторе и носиоце политика да се идентификују и негују услови који доприносе задржавању талената у земљи и привлачењу умних људи из иностранства, пре свега из сопствене дијаспоре”, каже професор Гречић.
Он истиче да се за емиграције из мање развијених и земаља у развоју, изражава се најчешће забринутост због губитка високо квалификованих и стручних радника.
“Ту говоримо о такозваном „одливу мозгова“- који заправо омета развој привреде и друштва. Додуше, неке земље у развоју виде емиграцију као стратегију за подстицање развоја, не само од девизних дознака или смањења притисака на тржиште рада, већ и показатељима да њихове дијаспоре могу допринети развоју кроз финансијска улагања у матичним државама, као и кроз трансфер знања и вештина. Србији није пошло за руком да користи нешто више од самих девизних дознака. Све је остало само на томе, а исељавање талената из Србије је све веће. То ће имати далекосежне негативне импликације, јер су Србији потребни високостручни кадрови. Као илустрацију какав то проблем ствара могу да наведем чињеницу да стране компаније, када процењују будуће ефекте приликом улагања капитала и инвестиција, траже најбоље стручњаке. А те компаније се у Србији често жале да не могу да нађу на тржишту рада потребне кадрове”, наводи Гречић.
Како каже, преглед међународних миграција показује да је емиграција из Србије попримила галопирајући раст.
“Наиме, просечан годишњи број емиграната из Србије само у државе чланице ОЕЦД, у периоду 2005-2014. године износио је 31.000 годишње. У 2014. емигрирало је 57.000 особа, да би 2015. тај број достигао рекордних 60.000. Тиме је Србија, на ранг листи 50 земаља у свету са најбројнијом емиграцијом, заузела 31 место. Укупан број исељеника из Србије је неких 600.000. Ако се осврнемо на њихову образовну структуру, број исељеника рођених у Србији са високим образовањем износио је 90.000. Према последњим подацима има негде и око 10.000 студената из Србије који студирају у иностранству. Они су такође у највећој мери потенцијални исељеници будући да за време студија науче добро језик и прилагођавају се захтевима тржишта рада земље у којој студирају”, истиче Гречић.
Неке рачунице показују да школовање интелектуалца кошта 300.000 евра. Исељавањем, рецимо, 30.000 високо образованих стручњака, Америци и Европи је Србија практично поклонила бар 9 милијарди евра.
“Емиграцијом Србија губи оно што је инвестирала у школовање, образовање и обучавање људи који постижу врхунске резултате, али исто тако губи и то што се инвестициони капитал у образовање и обучавање не враћа матичној држави”, каже Гречић.
Професор додаје да се емиграција може посматрати као барометар успеха или неуспеха националне стратегије привредног развоја.
“Масовни одлазак младих, особито талената, представља знак да држава не поседује одговарајућу стратегију развоја сопствене привреде и друштва. А чак и да је поседује таква стратегија се очито не примењује. Јер, одлазак младе високообразоване и високостручне радне снаге смањује способност земље да се развија. У случају Србије, на краћи рок се не очекује битно смањење емиграционих склоности и де фацто емиграције. У становништву Србије, па и код законодавне и извршне власти, влада перцепција веома озбиљног песимизма у погледу капацитета наше државе да задржи образоване кадрове. О томе сведочи и најновији извештај Светског економског форума, који показује да је Србија по индикатору „капацитет за задржавање талената“ на 134, а по индикатору „капацитет за привлачење талената“, на 132. позицији од укупно 137 земаља. Пре или касније, креатори политика у Србији мораће да се са тиме адекватније суоче. Србија би при томе морала да превазиђе следеће слабости, а то су: низак ниво улагања у истраживање и иновације, одсуство стратешког управљања, мали број истраживача у привреди, одсуство механизама за сарадњу науке и привреде, и мали број патената и техничких решења. То ће бити кључни изазови у будућности”, закључио је Гречић за Дојче веле.
