Прочитај ми чланакРепортери "Новости" у Мостару са Србима повратницима (1): Живимо на санти леда, све тањој и све ужој, а то треба издржати. У суштини, ово је годинама подељени град, мада га шминкају да није.
Фото: Петар Милошевић
Репортери „Новости“ у Мостару са Србима повратницима (1): Живимо на санти леда, све тањој и све ужој, а то треба издржати. У суштини, ово је годинама подељени град, мада га шминкају да није.
У подножју мостарског Саборног храма, који се придигао из оних, у меморију уписаних слика паљења и до темеља порушене светиње, ужасно је дувао ветар. Подизао прашину од цемента и песка. Као да је овде и природа у сагласју са – бацањем прашине у очи.
Гледали смо, недавно, емисију једне београдске телевизије која је говорила само о проблемима у Мостару – упућују нас два млада српска повратника. – Немојте и ви тако. Јер, ако говорите само о проблемима, ко ће да се врати.
Одоздо, из аутобуса, према храму у обнови куљала су деца. Одозго су дрхтали њихови домаћини. Деца која долазе у госте су малишани са Косова и Метохије. Опасно је гледати у ове дечије погледе. Потресан је судар са погледима Срба, повратника који треба да овој деци објасне – зашто страдамо. Зашто нам руше светиње. И, колико је снаге, мудрости и стрпљења потребно да их придигнемо. И уз њих останемо, како не бисмо постали вечити чергари.
Деци са Космета, из олтара у придизању, говори професор, повратник Ранко Чворо. Дивни мостарски професор, разборит и речит, коме су херцеговачка светлост и камен исклесали ум, завршава добродошлицу косметским малишанима свевременом поруком овдашњег Шантића. Парафразирао је српског песника:
„Децо, остајте на своме. Време је на вашој страни. Не тугујте! Певајте, мила децо! Док је вас, и ми на заласку крпимо шавове својих живота.“
Још док стари професор није ставио ни тачку на поруку, а испред њега, из дечјих грла одјекнуо је одговор песмом: Са Косова зора свиће, свиће, свиће нови дан…
Био је то дан, пре неки дан у Мостару, овог августа, ове 2016. године, под куполама Саборног мостарског храма. Дан када су речи нестале, а сузе нису помогле. Када је јаук заустављен. И да је провалио, кога би дозвао? Питамо се: јесмо ли почаствовани симболиком коју бележимо, или раном коју носимо.
Боже, колико пута смо полазили и колико пута смо се враћали, судбином или инстинктом вођени да забележимо оно што је друге лишило, или, даровало суочења са ововременом драмом Срба. Једних којима прети нестајање завичаја и других, којима је одавно отет.
Онда смо се поздравили… Једва. У бележници смо понели живот овдашњих Срба. Две одреднице, два белега. Избеглице и повратници. Прво је – да некуд идеш, мржњом и невољом гоњен. Друго је да се вратиш, али, где? Твоје је узурпирао неко други. Неко трећи…
А ти… Ти си између тог чекића и наковња. Таква је стварност мостарских Срба повратника.
Први лист бележнице.
Житомислић, древни српски манастир. Тихује монаштво. Тишина је и у порти. У сумрак дана долазе људи. Доводе своју немоћну децу. Траже помоћ, последњу сламку. Закуцали смо на прву капију, надомак манастира. На капију првог овдашњег повратника Душана Симића. Нема га код куће, а све отворено. Тако је то код Срба.
– Сад ће он, послужите се, причекајте мало – каже нам професор др Миливоје Шотра, Душанов шурак, познат и признат професор и лекар не само у Мостару.
Испред Душанове куће – лесе. Суше се смокве. То је овој повратничкој породици једина извесна зарада на некадашњем огњишту на коме су Симићи сами подигли своју нову кућу.
– Ја овде, да вам кажем, дишем страсно и слободно – говори домаћин чије се имање наслања на манастирско, на древно имање Житомислића.
– Зашто тако дишем – говори Душан Симић. – Зато што сам на своме.
Преко магистрале на српским имањима, на њиховим плодним равницама, земљи родној као да је овде сами Мисир, подигнуто је насеље Хрвата, досељеника. Подигли, они, своје нове домове на најлепшој и најплоднијој српској земљи. Искрени су да су се ту „однедавно доселили“. Одакле, питамо. Из Босне, кажу. А ми: Па, лепе су вам куће.
– Како се слажете са Србима повратницима?
– Вала, добро. Они гледају своја посла, а ми своја.
Душан Симић на ово каже:
– Неко је једном рекао да један народ своју слободу може да сачува само по цену вечите будности. Сад замислите, какав је то живот. Нас Срба је овде у Житомислићу има тек неколико десетина… Комшије не пребројавамо, нити смо то икада чинили. Ни у оном, ни у последњем рату. А нас, јесу. Ми се окупљамо око наше цркве.
Захвални смо владици што нам је послао учене и мудре свештенике и монахе који нас окупљају. А, како? Тако што после службе останемо с њима. Разговарамо. Договарамо се. Наслањамо се једни на друге. И то је срећа. Говоримо о свему отворено и са комшијама. Отворено, јер ако се плашиш сопственог страха, од њега ћеш и умрети.
Друга страна бележнице.
Приградско мостарско насеље Бачевићи. Овде се вратило неколико стотина Срба.
Овде им се деца рађају. Одавде су два најталентованија студента на мостарском универзитету, заправо свеучилишту. Две девојке, студенти медицине и фармације су најбоље.
– Наша деца морају да буду много боља од других, од бошњачке и хрватске деце, да би превагнула просек – кажу нам Срби у Бачевићима.
Овде, у Бачевићима су разборити људи. Али, опрезни. Изричити су шта је за јавност, а шта је обичан разговор. Спонтан, људски, више пута злоупотребљен, па им се најискреније поверење вратило као бумеранг. Из начина на који приступају саговорнику види се, или назире, колико брину и страхују са опстанак. Ипак, говоре да не губе наду у ново јутро… Али, то говоре са осмехом стјуардесе која једина зна да нешто није у реду са авионом.
– Не треба се плашити људи, већ нељудскога у њима – каже нам Душан Голо, човек за кога мостарски Срби, повратници, кажу да су му „натоварили огроман терет на грбачу, али му не допуштају да га збаци, већ да с њим до краја изгура“.
Трећа страна бележнице.
Исписујемо је у хотелу „Еро“, на западној, хрватској страни града. Говори Душан Голо, економиста, повратник без посла, који се осмелио да каже да су овдашњи Срби народ трећег реда.
– Од 2002. године ни кантонална скупштина ни кантон нису ускладили устав са уставом Федерације и Срби се, као народ, третирају као остали, а не као конститутивни део. Зато смо покренули иницијативу како би Срби, први пут после рата, управо постали конститутивни, као и Бошњаци и Хрвати.
Све што говори Душан Голо поткрепљује фактима:
– Од 500 запослених у градској управи свега 30 је Срба, а требало би према ономе што нам припада да буде минимално једна петина. Ево, на пример, податак из буџета града: од 29 милиона евра, Срби су добили свега 54.000. То је најбоља мера равноправности која нам два друга народа дају. Ево још једног податка: у Мостару има 70 високообразованих младих Срба који траже посао, али раде за дневницу од 15 евра, да би преживели и да не би били на терету родитељима.
Зато ја сматрам да би на следећим изборима не само мостарски Срби, који овде живе, већ сви који су у бирачким списковима, а најмање их је дупло изван Мостара, да се одазову позивима на локалне изборе, и помогну нам да не крпимо животне шавове, већ да се потврдимо као народ достојан свог трајања у Мостару.
![9]()
Четврта страна бележнице.
Обновљеним мостом, симболом некадашњег Мостара, готово од јутра до јутра дефилују туристи са свих страна света. На понуди су разни сувенири, међу њима и – каме, усташке капе и чега ту све још нема. Мост нису рушили Срби. Зна се ко га је срушио, како би дефинитивно покидао везе источног и западног дела града. Када би Неретва могла да прича, ко зна шта би све испричала. Изгледа, да је само ова „река зелена“ у „Мостарским кишама“ опевана – равнодушна. А, можда и није.
