Прочитај ми чланак
Акцијом Српске земље – српски род, хуманитарна организација 28. јун, која окупља дијаспору млађе генерације, прикупила је чак 50 тона помоћи, ангажујући Србе у 126 градова из 30 земаља. Крајем прошлог месеца покренули су нову, трећу акцију под називом Њихова будућност, наша дужност.
Оснивач и председник ове организације Филип Филипи у разговору за „Вести“ објашњава детаље новог пројекта, а говори и о томе на који начин би Србија могла да се више ослони на своју дијаспору.
Који је циљ нове акције?
Млади су најугроженији Зашто сте се одлучили да помажете најмлађе?
– Зато што су они објективно најугроженији.
Да би акција заиста успела, обратили смо се и водећим орагнизацијама у Србији.
Почаствован сам што смо остварили сарадњу са Црвеним крстом Србије, Фондацијом Ана и Владе Дивац и Министарством омладине и спорта који ће нам помоћи у остваривању наших циљева.
– У питању је помоћ деци у Србији, а ми ћемо се фокусирати на три области – изградњу и обнову школа, финансирање наставе за угрожене ученике, доставу одеће и других потрепштина сиротиштима и центрима за децу и омладину с потешкоћама у развоју и на крају одржавање спортских кампова за децу с посебним потребама.
Успело вам је што многима није – окупили сте српску омладину широм свет. Како вам је то пошло за руком?
– Било је тешко и захтевало је много стрпљења и креативности. У нашим заједницама у дијаспори заиста немамо организован приступ филантропији. Све се своди на акције типа свако помаже своје село.
Нико, наравно, не жели да улаже своје време и новац у нешто магловито, па је требало много стрпљења да покажемо како ћемо ми радити другачије. Друштвене мреже су одиграле важну улогу у ширењу наших замисли.
Млађе генерације Срба у дијаспори су добрим делом већ асимилиране у земљама где живе. Има ли начина да се то промени?
– Не слажем се с том оценом, мада је чињеница да ће се наредна генерација асимиловати уколико се не десе неке промене.
Да бисмо то спречили не треба нека специјална формула, већ је довољно да погледамо како су овај проблем решили народи који су успели да одрже своју културу и колективне националне интересе.
Јевреји су сјајан пример и морамо да се угледамо на њих што је више могуће.
Ваш пројекат прошле године није прошао на конкурсу Канцеларије за дијаспору Владе Србије?
Да ли су Лазар Крстић или Божидар Ђелић заиста једини стручњаци које дијаспора има, или су само они били „довољно луди“ да се врате у Србију?
– Не познајем их лично, али из оног што знам о Лазару јесте да је био успешан у свом послу у Њујорку.
Претпостављам да је његова плата тада била већа у односу на садашњу, али не могу да спекулишем да ли је то урадио из патриотских побуда или неких других разлога који се тичу престиж.
– Да, то је била интересантна одлука. У први мах смо били шокирани и сматрали да ће то изазвати згражавање српске јавности, али онда смо схватили да је наша ситуација по српским мерилима само мањи скандал.
Драго ми је што се Вучић отарасио те канцеларије.
Јесте ли сазнали зашто је Канцеларија одбила Ваш пројекат?
– Славка Драшковић је дошла на тај положај тако што ју је за то место предложио Мајкл Ђорђевић, бизнисмен из Калифорније, који поседује банке широм бивше Југославије.
То јој је омогућило да некажњено буде део сумњивих активности и оличење непрофесионалног понашања. Ми смо били несрећна жртва ових околности.
Имате ли савет за Владу Србије како да се на бољи начин приближи својој дијаспори?
– Даћу вам искрен одговор. Морају да оформе Министарство за дијаспору, а мене да именују за министра, али без партијских ограничења. У протекле три године имали смо најорганизованију дијаспору на западу, одмах после Јевреја и можда Јермена.
И једне и друге сам изучавао и сарађивао са њима.
