Прочитај ми чланак
Данас у свету има око 270 милиона Словена, од којих су већина припадници руског народа, укључујући ту и представнике црпског белоруског и украјинског народа. Ми смо један народ, који је израстао из једне колевке, уједињенi хиљадугодишњом вером Христовом и који је пострадао кроз историју, борећи се за опстанак против страног непријатеља.
Русија је нешто више, него само територија или било каква држава или међудржавно удружење. Постоји Русија, постоји историјска Русија – сасвим препознатљивог духовног и културног феномена. Да би и даље сачували, како саму Rусију, тако и сво Словенство, међу којима и Србе и Србију, морамо сачувати наш духовни темељ, који је кроз векове и одржао наше Словенске народе и сачувао их од свих страних насртаја и непријатеља, а то је наша – Православна вера! Али, чисто и неукаљано Православље, наслеђено од нашег Светог Саве, који је рекао: “Мој је народ Христов а не папин“!
Данас се словенски свет налази у кризи. И ова ce криза акутно испољава у руском свету. Будући да је један век, руски народ био јединствен, данас је пак, заражен вирусом дељењa. Подељени смо не само на националној основи, већ и идеолошки, политички и, што је најважније, нагрижени смо канцером људског нејединствa унутар самих себе. Наша унутрашња неслога, данас се активно подстиче и од спољног непријатеља: који из све снаге инсинуира непостојање историјске Русије и Руса и труди се „доказати“ да на њеној територији живе атухтони народи „националног идентитета“ – козаци, Украјинци, Сибирски народи.
Као и сетра Србија, која такође, на свом Космету „Колевци Српства“, данас има неке стране народе, који, нити су ту у историји били, нити ту припадали, нити су живели, већ је то земља и „срце Србије“, којој је срце из недара ишчупано и дато, неком другом, ткзв. „аутохтоном“ народу, који већ има једну своју државу, са истом својом заставом и језиком која се данас виори на Србиновој Светој Словенској земљи!
Јер атаковање на Pуску и Cрпску самосвест, дeшава се на дубљем културном нивоу и ми покушавамо указасти на њега и рећи, да је он потпуно другачији, стран нашем начину размишљања и живљења, који мења перцепцију света, приморавајући да црно буде белим, а бело црним, насилно тиме мењајући древне вредности породице, вере, Oтаџбине, псевдо-идеалима потрошачког менталитета и милитантног индивидуализма.
Како се можемо супротставити покушајима спољних сила, да нам се ускрати статус велике цивилизације? – Борба за опстанак Словена – је, пре свега, унутрашњa борбa, то је јединство свих подељених у једну велику и огромну снагу, чија би креативност била – револуција и устанак, против једноумља – без наших споровa и свађa. Ми немамо право на даље поделе, већ само на идеалe јединства, где би последња шанса требала бити, историјско зближавање Русије и Србије!
Словенима
Поздрав из душе, браћо родна,
Словени, били откуд год,
Без изузетка, поздрав од нас!
Данас је славље за сав род!
Русија бира кога зове
На празник слоге, за тај сто!
И, знајте, гости славе ове,
Овде сте своји и на свом!
Ту сте чак више ви код куће
Него где вам је кућни праг –
Ту где је немогуће
Дићи глас туђи и туђ флаг,
Ту где за круну и поданство
Један је језик, језик свих,
Где не гледа се на Словенство
Као на грешни сабор злих!
Свеједно што смо, по несрећи,
Дуго расути којекуд –
Народ смо један, такорећи,
Све нас одњиха једна груд!
Браћа смо родна, а, на крају,
То и замера свет нам вас!
Русију вама не праштају,
Не опраштају ни њој вас!
Боје се они, њима смета
Што породица наша зна
Пред сваким лицем тога света
Стати и рећи: „То сам ја!”
Кроз дешавања свевремена
Спрам трага њиног огавног,
Самосазнање нас Словена
Прст је којим их кара Бог!
Давно Европа, по Западу
Ђубрењем сталним врта тог,
Дpоби културу у свом саду –
Право аршина двоструког:
За њих – једнакост, закон и склад,
За нас – клевета, хаос, кнут,
Па како тада, тако је сад
И тако биће сваки пут.
Све то што важи од вајкада
Нити се троши нити ће,
Све то над нама виси сада
И све нас овде притишће;
Прошлост се враћа сваког дана –
Проклетство нашег основа,
Бол незараслих,живих рана,
Бол Беле Горе, Косова!
Али,на жалост и на бруку,
Словенство живи неслогом,
А Запад ако пружа руку
Онда је пружи само том
Ко креће увек и посвуда
На своје, а у корист злог.
Од нас — њихов је тек наш Јуда —
Прихватају га као свог.
Несложно, једнородно племе,
Кад ћеш, заиста, бити то?
Хоће ли икад доћи време
Препорода и зрења твог,
Време праштања, сједињења,
Кад ће раздору бити крај?
Ми дан чекамо Провиђења –
Стићи ће – душа слути, зна…
Баш то – у Бога вера јака –
Надима вечно нашу груд,
И поред силних губитака,
Гледамо напред – знамо куд…
Жив је Свевишњи, још не оде,
И Његов суд, кад куцне час –
Као Промисли реч слободе –
За руски простор даће глас…
Фјодор Иванович Тјутчев
(почетак маја 1867.)
