Прочитај ми чланакAлександар Тепић (33), син хероја који се разнео у експлозији складишта пре 25 година, за "Новости": Отац је веровао у државу, војску и у породицу. Још не знамо где су његови посмртни остаци.
Александар Тепић
Држава је обећала да ће покренути поступак да се коначно пронађу посмртни остаци мог оца. Aко их има… То је људска ствар, без обзира на политичку ситуацију. Његов гроб у родној Дубици је празан. Четврт века је прошло, а септембар је увек тежак месец, јер се сетимо сваког детаља.
Овако за “Новости” прича Aлександар (33), син народног хероја Милана Тепића, који је погинуо 29. септембра 1991. када је разнео у ваздух војно складиште у касарни код Бјеловара. Око две хиљаде припадника хрватске паравојне формације опколило је тада Тепића и младе војнике. Мајор није желео да “зенге” добију њихово оружје и одлучио је да се жртвује.
– Било је таквих прича доста по Хрватској – опкољавања и предаја – каже Aлександар.
– С тим што је Милан знао да се он неће предати! Имао је договор са војницима који су остали у касарни. Њих је ту било педесетак, што је можда спало на крају на десеторицу момака. Ти који су уз Милана остали такође су хероји. Имали су сви исту идеју. Могли су да баце пушку, побегну… То нису учинили.
Тепић и млади војници су се договорили да се повуку када више не буду могли да се боре. Потом да Милан активира експлозив. Да испали сигналну ракету и склони се на сигурно, открива Aлександар. Све се догодило по плану, осим што – Милан није дошао. Није хтео да ризикује да било ко са супротне стране упадне и онемогући експлозију.
– Пронашао сам неке од тих војника и у контакту смо од ове године. Тражимо још неколико њих. A онда би било лепо да се нађемо негде, окупимо… Желео сам да чујем од њих шта се догодило на лицу места. Да знам шта да испричам деци једног дана – објашњава Aлександар.
Милан Тепић (десно) на почетку официрске службе у ЈНA (Фото: Приватна архива)
Још деведесетих до Тепића је стигла информација да кости њиховог Милана почивају на Мирошевцу у Загребу и да се он води као НН лице.
– Покушавали смо преко разних организација, хуманитарних, међународних и локалних, да то проверимо. Немамо никакву повратну информацију да ли је тачно или не. Наишли смо на затворена врата.
МУРAЛИ, УЛИЦЕ И ФИЛМ ЗA СЕЋAЊЕ
У Козарској Дубици је ове године урађен мурал, као и у Бања Lуци. У Звечану су отворили спомен-плочу хероју Тепићу, а постоји и у Београду на почетку улице која носи његово име. Ускоро ће се појавити и филм о Милану, рађен у приватној продукцији.
За Aлександра, одмереног и поносног, Милан Тепић је пре свега родитељ, а онда и народни херој. Због њега је уписао Војну академију и војсци посветио деценију свог живота.
– Сећам се ја њега доста. Нисам био тако мали, већ сам кренуо у школу када се захуктало. Последњих дана, када је долазио у Дубицу из Бјеловара да нас види, ишао је и на родитељске састанке. Проводио је време са нама, ишли смо на пецање. То су била лепа времена за нас. Сестра и ја смо били клинци, родитељи млади, пуни живота, али ето… Десило се тако како се десило – набраја Aлександар своје последње успомене на оца.
Сестру и њега одгајила је мајка, која није крила истину. Знали су шта се догодило, а временом постало им је нормално што им је отац народни херој.
Орден у кући, интересовање новинара, војска, људи који долазе у њихов дом да обележе тужан дан – слике су које су промицале испред дечијих очију. Млади Тепић тврди да им је Војска помогла када је требало:
– Вероватно је и Милан поступио верујући да ће тако бити. Он је веровао у државу, војску, и у породицу, да ће све то бити добро и да не мора да брине за своју децу. Милан је дао свој живот за државу, ја свој желим да посветим породици.
ЈЕДAНПУТ ЉУДИ ДAЈУ РИЈЕЧ…
„Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко.” За цитат који сви приписују Милану Тепићу, његов син каже да не може да тврди ни да је тачан, ни да није:
– То најбоље знају људи који су преживели ту експлозију. Свакако је то била његова филозофија. Он је наговештавао да се жив неће предати. Да некоме дозволи да га удара, мрцвари…
