Прочитај ми чланак
„Народе, стоко, дајте у буџет доплате,
да купимо Аудије и Хамере.
Шта ће нама чамци и лопате,
нама су потребне камере.
Мој рејтинжеееее…“
Песма за ванредне ситуације
Признајем да сам био забринут за судбину поплављених насеља и људи у Србији, све до момента кад сам чуо да ће помоћи наш пријатељ шеик. Ако сте заборавили, од све ове муке која нас је снашла, то је онај исти баја који је овде саградио фабрику микрочипова и делова за авионе, односно онај исти који је, о нашем трошку, постао сувласник покојног ЈАТ-а, сада Ер Србије и онај исти који је требало да, по речима Оног-Који-Никада-Не-Лаже, да уплати три милијарде евра у наш буџет, негде крајем прошле зиме.
Дакле, кад се наш и њихов шеик договоре, за нас нема зиме. Ред би био да се, као народ, одужимо таквим великанима, те предлажем да се Београд од сад зове Шеиковац, а да се Фекетић и Обреновац назову: Горњи и Доњи Рејтинговац.
Е, сад: ја нисам сасвим сигуран да ли ће шеик нама, каурима, дати паре у виду поклона, или у виду неког кредита, или чак у виду неке инвестиције. Ако да лову, предлажем да одмах купимо педесетак џипова, уз два-три блиндирана, да наши званичници не дођу у ситуацију да немају чиме да обилазе кризна подручја (тога је већ било: Мркоњић је, кад је 1999-те оформљена Дирекција за обнову и изградњу, пре прве цигле, купио Мерцедес класе 6, да би имао у чему да обилази градилишта). Ако падне креда, исто то, плус мале надокнаде за стрес, који су доживели наши функционери, јер су морали да гледају народ изблиза и да сатима трпе страховиту оскудицу манга, кивија и осталог јужног воћа.
Мало је компликованије ако шеик одлучи да инвестира, мада имамо извесна искуства с тим. Могао би да се примени модел Ер Србије: он уложи сто милиона и две канте фарбе, ми додамо још четристо милиона и тиме му омогућимо да постане већински власник наше несреће. Ту га, мудро и државнички, како само ми знамо, укалимо да, кад се деси нека катастрфа, а у овој Србији то може да буде и летња кишица, он мора да брине о својој инвестицији, а нас боле баш…
А сад без зезања: код Друга Пегавог, однсоно код Тите, шта год о њему неко мислио, онај ко би изјавио да нема лопате у оваквој ситуацији, не би слободу видео двадесет година. Мудри државници су се, све аболирајући једни друге, од 2000-те наовамо, побринули да нам све буде проблем и да никакво решење низашта немамо. Како која година, све горе. Оно што смо могли и умели до 2002-е, већ нисмо 2004-те. Оно што бисмо још и решили 2010-е, данас нам је енигма. Ако ови наставе да јашу Србију, а ценим да хоће, 2016-те ће већ и опадање лишћа изазивати катаклизме.
Зато-све шеику, па нек` он лупа главу.
(За СРБИН.ИНФО Милан Миленковић, новинар Снага Народа)
