Прочитај ми чланак
(Политика)
Када се краљ Александар Карађорђевић женио, после свадбе се испоставило да је опустошен дворски есцајг. Званично тањире, ножеве и виљушке сватови су понели као сувенире са краљевског весеља. Незванично, шушкало се, много су били љути.
У време просидбе румунске принцезе Марије, и краљеве женидбе, у Паризу су на мировној конференцији кројене границе нових држава. Србија и Румунија спориле су се око Баната. Победничка српска војска стигла је до Печуја и Мохача. Била је и у Темишвару. Пашић са пакетом наших „историјских права” у Тријанону. Срби, староседеоци, у Банату још од четрнаестог века. Ипак „одступило се”. После разграничења у Румунији је остало, цени се, сто хиљада Срба и највећи део Тамишког Баната. Попуштање Србије тумачило се краљевом женидбом. С правом или не Банаћани су били изневерени, разочарани, огорчени.
Двадесетак година касније, уочи Другог светског рата, створена је Хрватска бановина а у њен састав су ушли многи српски срезови из Војводине и Босне. Загреб је славио споразум Цветковић–Мачек и његовог спонзора кнеза Павла. Био је то корак ближе пуној хрватској самосталности. Тамошња штампа је писала „знамо да се сви мали тиранчићи неће макнути за 24 сата али не можемо прихватити дуго одлагање.” Годину и по затим дошла је НДХ.
Огорчени су били и прекодрински Срби када је Милошевић после три године рата у Босни закључио да „мир нема алтернативу”, спустио рампу и увео санкције Републици Српској. Подигнута је, пред рекама избеглица деведесет пете, тек када је кренула „Олуја”.
Пошто је Црна Гора 2006. изгласала независност још двеста хиљада Срба је освануло као мањина у другој држави. Београд је сутрадан прихватио резултате референдума, Тадић поздравио „демократски спроведену референдумску процедуру”. За то време „српски блок” је резигнирано патио а у Херцег-Новом су осванули графити: „Док је нас у Боки, Србија ће имати излаз на море!”
Вучић се ове седмице у Митровици „надао” јајима и камењу. На северу су га „дочекали” Дачић и Тома са кечетом, плакати „Издаја” и дечје скандирање: „Убиј, убиј… уби Вучића!” И, наравно, Марко Јакшић. Плус радикали са транспарентом: „Не дамо Косово”.
Сва ова резигнација, огорчење и скандирање од Банаћана и Крајишника до Босанаца и Косоваца уствари су парадоксални израз преостале страсти, посвећености и љубави за матицу. Углавном. На страну сад политика, стратегија, страначка режија, циљеви и тактика. То је ипак само „мајка Србија”.
Тако је говорио и Јован Чабриновић, отац Принциповог саборца Вељка. На самртном часу у босанској Градишки, пре више од једног века, последње речи пријатељу биле су – ако овде икада стигне слобода дођи на мој гроб и трипут викни „Јово, стигла је Србија!”
Исто то, само, у стиху каже и Црњански:
„Никад ме нису свет, ни блуд, тако опијали – већ та земља коју се умарам да разгалим!
Ни свила, ни страст, ме нису тако увијали” (Поема Сербиа, 1925).
У песми звучи, „да се смрзнеш”. У реалној политици, времену и простору „смрзнеш се” кад не знаш како и шта са тим!
