Прочитај ми чланак
Бивши председник Републике Српске Радован Караџић затражио је од судског Механизма у Хагу да га пусти на привремену слободу у РС.
Он је затражио да буде на слободи све док не буде одлучено о жалби коју ће он уложити на првостепену осуђујућу пресуду.
О Караџићевом захтеву одлучиваће жалбено веће Механизма којим председава амерички судија Теодор Мерон . За одлуку не постоји рок.
Караџић, који се брани сам, у поднеску је нагласио да, по правилима суда, има право да буде пуштен на привремену слободу, обећавајући да ће се у Хаг вратити на сваки позив суда и да неће угрожавати сведоке и жртве.
Иако то не наводи изричито, из поднеска произлази да Караџић тражи да на привремену слободу буде пуштен у Републику Српску, чијим је властима упутио копију захтева, како би се оне изјасниле.
„Лично гарантујем да ћу се, ако будем ослобођен, појавити на свим заседањима када се то затражи од мене и да ћу се вратити у притворску јединицу УН када ми буде наређено. Нећу предузимати било какве акције које би могле представљати опасност за било коју жртву, сведока или било коју другу особу. Поштоваћу све разумне услове за ослобађање, попут јављања локалним властима и ограничења кретања и путовања“, написао је Караџић у захтеву.
Он је подсетио да је, иако се није добровољно предао, после хапшења у јулу 2008. „у потпуности сарађивао са Трибуналом“ и да „ниједан сведок није пријавио ниједан случај узнемиравања у мом процесу“.
„Стога, не постоји ризик од мог бекства, нити опасност по било коју другу особу“, навео је он.
Као посебну околност у корист свог привременог ослобађања, Караџић наводи да му се здравље, које је до хапшења „било перфектно“, погоршало током осмогодишњег боравка у притвору, зато што више није могао да се здраво храни и узима витаминске додатке.
Караџић тврди да му је шећер у крви нарастао до нивоа дијабетеса и да му је повишен крвни притисак. Подсећа и да је у августу прошле године био подвргнут „хитној операцији на жучној кесици“.
„Убеђен сам да се моје здравље не би погоршало да није услова под којим сам притворен и да ће наставити да се погоршава, уколико будем притворен и током жалбеног поступка“, пише судијама бивши председник РС.
Караџић је поновио и своје уверење да у судском притвору забележена „изузетно висока учесталост малигних обољење“ и да то „није случајност“.
„Верујем да постоје еколошки проблеми унутар зграде и да ме токсичност у том окружењу може и убити или изазвати развој онеспособљавајуће болести, ако не будем ослобођен“, тврди Караџић.
У фусноти је додао и да су, после његовог писма генералном секретару УН Бан Ки Муну о томе, у октобру прошле године, обављени радови на вентилационом систему у притвору.
Караџић наводи и да су, од како је он у притвору, умрли притвореници Драго Николић, Здравко Толимир и Миле Мркшић, а да су Војислав Шешељ, Горан Хаџић и још двојица притвореника оболели од тешких болести које су опасне по живот.
Николић је умро на привременој слободи у Србији, а Мркшић на издржавању казне у Португалу.
Секретаријат суда је, раније данас, одбацио те Караџићеве оптужбе, подсећајући да Међународни црвени крст и холандске власти спроводе редован надзор над притвором и да су утврдили да он задовољава највише међународне стандарде.
Зато што је притворен, Караџић, како тврди, не може да на ефикасан начин учествује у припреми жалбе, нити да свом правном саветнику пружи неопходну помоћ. То, како каже, делује „фрустрирајуће на моје психичко и физичко здравље“.
„Услед недостатка адекватног финансирања моје жалбе, моја помоћ је од кључне важности“, навео је Караџић.
Караџић се, на крају писма жалбеном већу, назначио и да је у протеклих осам година био „лишен породичног и културног живота“ и да се суочава са могућношћу да у притвору буде још „најмање три године, док се моја жалба не реши“.
„Не постоји начин да ми тих 11 година буде надокнађено, и ако будем ослобођен. Чак и ако осуђујућа пресуда буде потврђена, ја сам патио од тих лишавања незамисливо дуго“, подвукао је Караџић.
Он наводи и да његова породица нема довољно новца да га посећује и да стога има „ретке директне сусрете“ са најмилијима.
„Премда сам песник, писац и интелектуалац у српском друштву, лишен сам задовољавања мојих културних потреба док сам притворен. Ако бих био ослобођен, породица би могла да ме посећује и мога бих да имам културни живот“, рекао је он.
Караџић, на крају, наглашава да „чврсто остаје при ставу да је невин“ и да је, стога, „веома мотивисан да исправи неправду коју је првостпено веће нанело мени и истини“.
„Одобравајући моје пуштање на привремену слободу, жалбено веће би предузело важан корак да обезбеди правичност жалбеног поступка у мом случају. Зато од вас, с поштовањем, тражим да ми одобрите привремену слободу за време жалбеног поступка“, закључио је Караџић.
(Б92)
