Прочитај ми чланакРазговор који се објављује породица је предала као део доказног материјала тужилаштву.
„Хоћете да радите овде? Ево сад одлучите! Реците и наћи ћемо вам радна места која немају везе са овом опасном материјом, нећете је пипнути… Могу да вам средим за радно место… када год хоћете… Ако можемо нешто да помогнемо да ублажимо вашу бол, ја сам ту…“
Ово је наводно „понуда“ директора фабрике у Лучанима „Милан Благојевић – Наменске“ Радоша Миловановића упућене сестри и мајци погинулог младог радника Миломира Миливојевића. Директор, који је извео раднике пред ивањички суд снимљен је када је Миловановић једини пут примио породицу настрадалог младића и разговарао с њом. Данас се директору, који је остао на функцији иако је пре 15 година отишао у пензију, суди за ову трагедију. Разговор који се објављује породица је предала као део доказног материјала тужилаштву.
Ово су потресни делови разговора породице са директором Миловановићем који у двочасовном аудио-снимку често повисује тон и лупа руком о сто. Прва реченица коју изговара Милован, отац трагично настрадалог младића:
– Коначно и ја да дођем до вас, директоре… преко мртвог сина… (чује се плач)
Отац наглашава да је једини циљ разговора да се сазна истина, да се предају налази интерне истраге, да директор смени одговорне:
– Један од пословођа који, како сте рекли њима, спасава животе, на списку грађана Србије се води као неписмен.
Директор: Како се води?
Отац: Као неписмен.
Директор: Неспособан.
Отац: Не, директоре, неписмен, и то може да се провери, директоре.
Директор: Ја сам га поставио и он је један од најспособнијих људи. Нећеш ти сада да цениш ко је способан, а ко не! Шта је циљ овог разговара? Шта ја могу да урадим?
Veruje li ko od vas da je 800 ljudi samoinicijativno, u radno vreme, o svom trošku prešlo 100km da podrži direktora? pic.twitter.com/ikPYsZuJlg
— Vlajko (@VladimirRan) October 4, 2019
Отац: Да нађете кривца… Десет пута сам се овде најављивао и зато је овај човек овде сада (адвокат). Ми јесмо људи нижег слоја.
Директор: Има тужилац, комисије… Ти тражиш истину, а ја сам спреман да вама помогнем. Схваташ да то може увек да се деси… Спреман сам да разговарам о свему, ако можемо нешто… ако можемо нешто да помогнемо да ублажимо ваш бол, ја сам ту. А то да ли су радници носили одела, нису носили одела… Обавеза фабрике је да им купи ципеле и одела…
Отац у првом делу разговора наводи да његов син и остали радници нису имали заштитна одела, да је у погону било више барута него што сме и што је прописано.
Отац: Било је преко 1.500.
Директор: Ја знам да је било више… али претера га…
Отац: Он би побегао момак и онако је дете побегло… Колика би, директоре, експлозија била и колики пламен да је било по прописима барута.
Директор: Поставили смо камере, хоћеш да видиш?
Отац: А сад сте поставили и камере и нова бурад, свака вама част! Али што то нисте наредили раније, моје би дете било живо… јер није тачно ово што ја причам… Ево, реците ми „Миливојевићу, лажеш“, реците ми овде пред свима! Ево, реците ви мени, директоре, када је неписмен човек био на одговорном радном месту?
Директор: Шта, бре, причаш ти?! Па ја на факултету ништа нисам научио, све што треба да знаш, научиш овде…
Отац поставља питања и обраћа се осталима у просторији, међу којима су и неке пословође, синдикалци, и пита везано за буре које је експлодирало:
– Користи ли се, директоре, полиуронска кеса? Реци, Шуљагићу, користи ли се, је л‘ била врећа у бурету, сине мој? Реци, ја сам своје дете сахранио… Те се вреће, директоре, носе кући, а у бурету их није било…
– Сад се користи – одговара мушки глас.
Други део разговора је о збору који је директор држао после трагедије у којој је осим младића Миломира трагично настрадао и његов старији колега. Директор сам почиње да говори о збору радника и да је „држао говор и много га је заболело“. Отац га пита „када сте рекли да је мој син шутнуо буре и оно се због тога запалило?“.
Директор (повишеним тоном): Ако хоћеш са мном да разговараш убудуће, имаш да ми кажеш њихова имена, оних који су ти то рекли.
Отац: Па да ти људи буду отпуштени сутра.
Директор убеђује оца да су ти људи који су му то испричали „опасни за производњу“ и пита оца: „Хоћеш, Миловане, да спасеш људе“? Отац одговара да нису опасни већ „екстра радници“. Директор лупа о сто.
Директор: Реци имена, ево неће ништа да им се догоди, ево, потписаћу. Хоћу да спасемо људе!
Отац: Е, мој директоре, ви онда мене не познајете довољно… ја да сам такав човек, мој син не би погинуо и радио на ваљцима… ако треба ја сада неке момке… који би ми била деца, ја се не бих звао човеком… Мени се кућа у овој фабрици затворила, а слава угасила…
Директор и даља убеђује оца да каже који су радници пренели шта је он причао. У једном тренутку каже да ће опет сазвати збор, па нека кажу који су.
Отац: Реците ми једног човека који сме да каже нешто против вас. Ви ми реците једног, а ја ћу вама да кажем свих десет ових. Који радник сме нешто да каже против вас? Ја вама тражим једног, а ви мени десет. Како смо ја и ви, директоре, на истој страни? Зашто се не предузима нешто да се докаже кривица једном у овој фабрици? Биће криви мртви у том вашем извештају што најављујете… ја не могу да живим са овим болом, дете да ми живо изгори. Ево, измакните се својим утицајем, па да докажемо да смо на истој страни… Мени живот не значи ништа, два пута сам покушао да се убијем…
Неколико месеци после трагедије и овог разговора, на збору неки од радника су се успротивили наводима директора о узроку несреће. Пет радника је добило отказ, двојица док су били на боловању. Један од њих, Никола Живковић (26), сведочио је за медије: „Кувало је у мени…, а онда је директор рекао: ‘Мали је погинуо јер је шутнуо буре!’. Тада сам пукао! На све те лажи! Отказ сам добио писмом на кућу“.
Мучан разговор породице и директора се наставља питањем:
Директор: Јер ти сада хоћеш целу фабрику да затворимо?! (виче)
Отац: Овде није реч о фабрици, већ о кривцима. Кога сте сменили?
Директор: Немам бољег пословођу од тог.
Отац: Где је био тај ваш најбољи пословођа када је изгорео мој син… Пио кафу! Хоћемо даље? Је л‘ треба тај пословођа да се шали са женама у кафићу, а ни предрадника тамо није било када је избила трагедија?
Отац: Е, мој, директоре…
Разговор је препун навода о самој трагедији и нерегуларностима које су се дешавале. То остављамо тужилаштву. Ово су остали делови којима се не ремети истрага:
Директор: Ја сам мислио да ће овај разговор тећи другачије.
Отац: Реците искрено, шта сте мислили? Да продам мртвог сина? О чему да причамо? Па мени паре не требају!
Директор: Мени су рекли да причамо… запослење супруге, ћерке… Ево ја сам спреман и размишљао сам и оно што ја мислим је да немате додира са фабриком и барутом… јер ја упорно тврдим да се никад не зна када може да експлодира и да се запали… Одлучите хоћете ли да радите у фабрици…, а теби, мајка, биће лакше ако почнеш да радиш осам сати… Ти само реци хоћеш, а ја ћу да размислим које радно место, за њу (сестру) имам, а нећеш да пипнеш ове опасне материје.
Чује се отац у позадини који као за себе изговара последње речи свог сина: „Јој, тата, како је плануло чим смо спустили буре…“ Ни мајка ни ћерка не говоре о запослењу… Разговор се завршава тако што директор говори да је ту за све. Последње на снимку се чује:
Мајка: Да сазнамо ко је одговоран.
Отац: Е, то се бојим да никада нећемо сазнати.
