Pročitaj mi članak
Као и све животиње, и људи имају потребу да доминирају и искористе природне ресурсе. На почетку смо се бавили ловом и риболовом и скупљали плодове са земље, али неко време након тога, десило се нешто магично, али у исто време и ужасавајуће у нашем уму. Почели смо, само ми од свих животиња, да се плашимо смрти и губитка вредности у будућности. Био је то почетак једне велике људске трагедије, али у исто време и једне велике нове могућности. Наиме, кад смо почели да се плашимо смрти, рањавања и затвора, постало је могуће да нас неко контролише и тако смо постали вреднији од било ког другог природног ресурса икада до тада. Најисплативији ресурс кога би сваки човек желео да поседује није никаква сировина, алат, животиња или земља, већ неко друго људско биће. Неко може да заплаши животињу, јер и оне се боје бола у тренутку када их бијете, али њу не можете да заплашите претњом о губитку слободе, мучењем или претњом затвора, јер друге животиње имају веома слабо изражен осећај за будућност. Не можете претити крави мучењем или овци убиством. Не можете витлати мачем испред дрвета, вичући на њега захтевајући да роди више воћа. Не можете запаљеном бакљом претити пољу и очекивати да вам оно роди више пшенице. Нећете добити више јаја ако запретите кокошки, али ако запретите човеку, добићете их. Та врста фарме, људске фарме, кроз читаву нашу историју увек је била профитабилна за наше газде и истовремено деструктивна за нас и у временима у којима живимо достигла је свој врхунац.
Људско друштво се не може рационално разумети док се не види правим очима. Људско друштво је скуп фарми, где једни људски фармери поседују друге људе, или тачније, људску стоку. Неког то може да збуни јер наше владе обезбеђују здравство, воду, образовање и путеве и због тога помишљају да се роди о доброј вољи држава. Ако то мислите, грдно се варате. Државе брину о здрављу, о наводњавању и школи, јер чувају своју стоку. Људи су још више збуњени јер су нам дозвољене неке слободе и неки мисле да их државе штите, али и паори када сеју своје житарице, остављају место између леја да би увећали приносе, као што сточари понекад праве веће боксове у штали ако то доприноси већој количини произведеног млека и меса, па тако у свакој од ваших земаља постоје пореске фарме. Ваши фармери ће вам допустити неке слободе, не зато што им је до вас стало, него зато што желе да из вас извуку већи профит. Да ли почињете да разабирете решетке кавеза у коме сте се родили?
До сада је било 4 фазе у људским фармама. Прва фаза догодила се у старом Египту и састојала се од бруталног физичког тлачења. Контролисали су људска тела, али креативна продуктивност људског ума била је недостижна ударцима бича и звекету окова. Робови су били бескрајно непродуктивни и захтевали јако пуно стражара да би били мирни. Друга фаза био је «Римски модел» када је робовима остављена нека слобода, сналажљивост и умешност који су повећали њихову продуктивност. Повећано богатство Римског Царства донело је држави издашне порезе и тако Рим постаје империја, али, на крају, она уништава економске слободе које су и омогућиле моћ империји и затим она пропада. Да ли сада видите јасније сличности са периодима након Рима? Након распада Рима, улазимо у трећу фазу људских фарми – феудализма. Сељаци више нису директни робови, већ могу да обрађују земљу на којој живе, али за узврат морају да плаћају порезе властелинима. И тај систем је прво оронуо због непрестаног комадања плодне земље и на крају и пропао услед познатог «Покрета Затварања» када су стотине хиљада сељака били протерани са њива где су вековима живели, услед нових продуктивнијих начина обраде земље са далеко мање потребних људи. Повећана продуктивност при крају Средњег Века, створила је нове количине хране неопходне за проширивање градова и тако корак по корак отворила је пут за четврту фазу поседовања људи под називом «Демократски Модел». Протерани или осиромашени сељаци бежали су ка градовима, нудећи реке људског капитала новим индустријалцима, а владајућа класа људских фармера, убрзо је схватила да могу још више зарадити ако људској стоци оставе избор занимања и слободу кретања. У демократском моделу, директно поседовање људи замењено је новом мафијашком тактиком. Мафијаши веома ретко поседују бизнисе, већ радије шаљу силеџије једном месечно да отимају новац од правих власника фирми. Сада када је људима дозвољено да бирају своја занимања, постају продуктивнији, па тако дају више пореза својим господарима. Све слободе које имате, остављене су само зато што омогућују веће приходе вашим власницима. Али, истовремено повећане слободе и богатство, плаше ваше газде. Владари на почетку профитирају из релативно слободног тржишта капитала и рада, али како људска стока постаје слободнија и богатија, почиње да да се пита, чему уопште служе владари. Али, уосталом, нико није рекао да је држање људских фарми лак посао.
Држање људске стоке у одвојеним боксовима штале, је компликовани процес у 3 фазе. Прва фаза је индоктринација младих преко такозваних државних школа. Државно образовање је законом наметнуто са почетком Демократског модела фарми, да би се мисли и душе људских говеда држале под стегом. Друга фаза је завади па владај, где се једни грађани хушкају против других, тако што се створе државни повереници. Јако је скупо и тешко управљати стоком само уз употребу слепе силе. А чак и кад се постигне, постаје неизрециво непродуктивно, као у случају Северне Кореје. Људска бића се не размножавају брзо и нису продуктивни када су заробљени. Али ако имају илузију да су слободни, производиће далеко више својим газдама. Ефикасан начин да се то постигне је да се једном делу људске стоке плати за услуге ширења те илузије. Људска говеда, повереници владара, нападаће остала говеда, ако она укажу на насиље, лицемерје и неморалност поседовања људи нудећи замене теза да је слобода ропство, а ропство је слобода. Ако успете да завадите људе, када год неко скрене пажњу на реалну судбину људске стоке, фармерима ће бити далеко јефтиније да држе све под контролом. Повереници фармера ће се грубо обрушити на оне који доводе у питање врлину поседовања људи. А у томе увек предњаче интелектуалци и уметници као вечни зависници од милости и немилости газде говорећи побуњенима да престану да не би нашкодили кравама колегама. Уметници и интелектуалци ће тако вешто пребацити моралну одговорност са правих преступника на оне који траже аутентичну слободу. Трећа фаза је непрестано измишљање фиктивних опасности зарад стварања илузије да фармери штите своју стоку.
Овај систем људских фарми се приближава свом крају. Трагедије модерних западних економских система, нису се догодиле због неуспеха, већ, напротив, због успеха претходних економских слобода. Масивна повећања богатства западног света током 19. века управо су се догодила због повећаних економских слобода, али, на жалост, управо то богатство је повећавало величину и моћ држава. Када год би се повећало богатство људске стоке, то би неизбежно повећавало приходе и број људских фармера и њихових повереника. Раст државе је увек пропорционалан степену економских слобода из претходног периода. Економске слободе стварају богатство, које привлачи лопове у виду политичких паразита, чија похлепа, затим, уништава економске слободе. Другим речима, слобода метастазира у државни канцер. Власт, чак и када почиње као веома мала, увек, на крају постаје огромна. Због тога, не може постојати ни једна алтернатива реално слободном и мирном друштву, друштву без политичких владара и поседовања људи, без насиља државног опорезивања.
Да би неко био стварно слободан, то је у исто време и веома лако и веома тешко. Ми избегавамо ужас нашег ропства, зато што је јако болно признати да смо робови. Вртимо се око непрекидне агресије умирућег система, јер се бојимо напада наших капоа у логорима. Али остајемо у кавезима само зато што одбијамо да их видимо. Пробудите се. Да бисте отишли из фарме, довољно је да признате да постоји.
Ово је директан превод једног од слушанијих подкастова Стефана Молињуа, канадског филозофа, али који је у суштини скраћена верзија Орвелове, 1984-те.
извор: Маркус Маки Јанковић
