Pročitaj mi članak
Један од кандидата са солидном вероватноћом успеха на предстојећим америчким изборима на јесен 2016. године је Брни Сендрс (Берние Сандерс), отворени социјалиста. Дакле, ако не дај боже, та несрећа задеси ту земљу, њено име ће из постојеће скраћенице САД постати ССАД – Савез Социјалистичких Америчких Држава.
Ако одете на његов сајт и погледате његов програм, то је типичан социјалистички програм. Бесплатно ово, бесплатно оно, регулисање овог или оног, повећање пореза ове или оне врсте. Далеко од тога да Американци живе добро или морално, али ако можемо назвати болешћу друштво у коме они живе, оно што нуди Сендрс је све друго него лек. Када би он остварио само део оног што обећава или прети, како шта, како коме, та земља би отишла у суноврат као што је и СССР отишао у суноврат.
Није чудо да је социјалистима главна религија државољупство. Ако погледате цео програм, нема шта тај мегаломан не би решио. И прерасподелу богатства и образовање и стварање радних места, плата, глобалног загревања, имиграциону политику, расну правду ма шта год то значило, права жена и хомосексуалаца, ратних ветерана, инвалида, здравство, финансијски сектор, руралну економију, ратну политику, породичне вредности. Наш бог Сендрс има одговор за све. Ви само гласате за њега и он вам гарантује да ћете отићи у социјалистички рај.
За њега могу да гласају само 2 врсте људи. Или људи који не знају ништа, којих је задивљујуће много или људи које није брига да живе на туђој грбачи независно од интелигенције, а којих је, опет, задивљујуће много. Колико год ми критичари левице били досадни, ми немамо другог избора него да подсећамо људе да реални свет са ограниченим ресурсима, а посебно памећу је нешто што и поред свих наших највећих дечјих жеља да то не буде тако, ипак постоји. Дакле, сваки пут, када социјалистички кандидат за овоземаљског бога каже бесплатно ово или оно, није забуна, него лаж. Не може постојати ништа бесплатно. Ни у којој форми, ни на један начин, никако и никада. Све што неко не плати са једне стране неко други мора да плати да то надокнади. Школе, болнице, радна места сачињена су од зграда, уређаја, енергије, људи које неко мора да плати. Увек, неизоставно и без изузетка. Бог Сендрс је јако љут зато што 0,1% Американаца поседује исто онолико богатства колико и 90% неких других људи. Питање је па шта онда? Људи као што су Њутн, Галилеј, Ајнштајн, Тесла и осталих хиљаду научника који су од Ренесансе на овамо практично створили сво научно знање имају и радикалнији однос количине знања и памети у поређењу са остатком људи у односу 0,00001% према 99,99999%.
Људи нису једнаки. Разлике, нарочито у памети су астрономске. Разлика је само у томе што када неко примени своју супериорну интелигенцију у науци, то онда није никог брига, погледају на ТВ-у ко је добио Нобела и прича је готова. Али кад неко супериорну интелигенцију примену у бизнису, онда то и те како смета, онима који нису успели. Ја разумем да је завист огроман проблем код људи и да људи једноставно не подносе нечији успех и измлислили би било коју идеологију да се дочепају њихових пара, али то није проблем морала како наводи Сендрс. Никада неће бити морални проблем да неко буде и милион пута успешнији од неког другог.
Потпуно је друга ствар што велики део данашњих богатих људи темељи своје богатство на легалној или илегалној пљачки. Илегална пљачка, то је јасно, ради се о уценама, претњама или директним отимањем и тога је у Америци и било и има и данас. Али далеко успешнији вид пљачке је коришћење легалних закона. А то значи корпорације и банке плачкају у симбиози са политичарима. Способни не беже од слободног тржишта, али осталима је то велика мука. Незгодно је то кад ви нешто нудите, а то нико неће да купи, или бар не за цену коју тражите. Зато многи буразер капиталисти прибегавају томе да улазе у дил са политичарима, који имају монопол силе. Донесе се закон о регулисању овога или онога, који се «прода» као јавно добро за нешто апстрактно, али који у позадини увек конкретно помаже одређеним пајташима политичара, тако да нешто што нико раније није хтео да купи, сада мора. То није изузетак, то је правило, свуда у свету, па и у Америци.
Дакле, прави проблеми су легална и илегална пљачка. А то се решава укидањем монопола сила, дакле државе и увођењем приватног правног система великог броја судова и полиција у конкуренцији једних са другима. Кандидат за бога Брни Сендрс, иде управо у супротном смеру. Он би да државу повећа што више може и да регулише законима што је више могуће. Брни Сендрс је елементарна непогода за Американце, а као последица и за све нас.
1% nije samo najbogatijih. Toliko ima i najboljih pevača, glumaca, naučnika, cak i 1% ukupnog kopna naseljava 50% ljudi.
Како ће се све завршити? Чак иако он победи, схватиће да је председник само део мамутског монопола силе и да може да уради само онолико колико се погоди са својим финансијерима, буразер-капиталистима. Као и увек, догодиће се трговина. Неко ће да да њему и његовој партији и братији неке велике паре, а он ће да донесе неке законе који ће помоћи њихове бизнисе. Нити ће он моћи превише да уради од свог најављеног програма, нити ће буразери моћи превише тога да купе, тако да систем неће прећи у социјализам совјетског типа преко ноћи. Али, како већ деценијама што левичари, што десничари, а посебно левичари све више и више урушавају систем и све више и више игноришу једноставне законе реалности, а највише онај да се паре не могу материјализовати ни из чега, Америка ће наставити, само брже него пре, да клизи ка ономе што је био СССР. А реалност је увек јача он наших инфантилних жеља да се проблеми решавају само зато што ми то желимо. Проблеме смо увек решили тако што је неко паметан у судбоносном тренутку нешто смислио, а не тако што смо само гласно рекли да би требало ово или оно. Социјализам је одбијање да се одрасте, да се изађе из парадигме породице у којој када дете пожели чоколаду, она се скоро увек некако створи и детету није сасвим јасно како и одакле.
извор: Маркус Маки Јанковић
