Прочитај ми чланак
Негде између ангажованог „Зорана Ђинђића“ и женске „Драме о Мирјани и овима око ње“, продавац џиџабиџа и дрангулија с овдашње пијаце, човек који је себе прозвао Србија, стигао је право међу љубитеље ангажованог театра у крцати хол ужичког Народног позоришта.
Публика у вечерњим тоалетама била је већ припремљена да дочека Веселинка Мрваљевића (58), Србију, чудака са вуненим чарапама навученим преко панталона, ђаволски поткресаном брадом и транспарентним сиромаштвом – као најрођенијег. Познавали су га са плаката овогодишње регионалне смотре. Његова појава у пуној величини нашла се испод Малроовог слогана „Овај живот не вреди пуно, али ништа не вреди као овај живот“.
– Дошли су људи пре фестивала и питали: Хоћеш ли да се сликаш? Рекао сам, може, али за паре. Не дадоше ми ни динара. Дали су ми комплет улазница за фестивал. Хтео сам да продам карте, али сам их на крају поклонио – прича Србија.
Био је у холу, ту се сликао се са публиком и селектором фестивала, али није видео ни ангажованог „Ђинђића“, ни женску „Мирјану“. Отишао је из топлог позоришног хола својим путем, кући, у избеглички центар, далеко од најудаљеније маргине југословенског фестивала. Ту се позоришни ангажман Србије, нажалост, завршио. Његов југословенски животопис није био ништа лепши.
– Рођен сам 13. фебруара 1955. Колико ми је сада година, видите сами, ја да знам рачунање, био бих богат човек. Живот сам провео у Ријеци. Овај живот је вредео пуно, док нисам почео да „терам шегу“: радио сам као колпортер, а док сам продавао новине викао сам на сав глас пред изборе: „Не гласајте за Туђмана“. Веселинко, повремени станар избегличких центара у Србији, од Беле Цркве, преко Крњаче, до Бранешког поља код Ужица каже: – Нису ме послушали, изабрали су Туђмана, а мене су протерали.
Сећа се дана када још није био Србија. Једном су га у Ријеци неки момци тешко истукли. Пробудио се, каже, полумртав у некој просторији прекривен белим чаршавом, да ли је била болничка соба или капела, не зна. Од тада живот вреди ни мање ни више него колико и мали прозор кроз који је побегао.
Дан после посете театру, вратио се Србија својим уобичајеним активностима. Дивља пијачна тезга је његова једина позорница, после година мука, сада успева да заради за доручак у оближњој пекари, под условом да ге инспекција не отера. Успео је да повеже 15 година стажа из Хрватске. Тамо је, тако каже, радио у „Монтеру“ и „Металу“ кад није био колпортер. Нада се пензији, ако се догоди неко чудо. Навикао се на Ужичане, а и они на њега. На повратак у Хрватску не помишља. Кући га нико и не зове.
(Вечерње новости)
