Podešavanja / Settings

Из жеље да сазна истину коју је између редова у штампи и слика које су средства информисања преносила тек наслућивао, Мајк Милер, Немац из Дрездена пре две године први пут је посетио Косово и Метохију. Након што је обиласком српских енклава на југу коначно потврдио своју сумњу у оно што Западна Европа сматра зацементираном истином, […]

Za razliku od liberlazima koji kao samo jedna (rekli bi zapravo poslednja) varijanta Leginove etike i morala može da menja svoje ime, ali ne i osnovni smisao svog postojanja – individualizam, častoljublje i srebroljublje, socijalizam kao ideja koja odricanjem od srebroljublja i indiviualizma nastoji da izgradi „novi“ etički svet i u njemu „novog“ etičkog čoveka ima sve preduslove da izađe iz zamke

Kroz gvozdenu kapiju u najveću i najstražniju fabriku smrti Drgog svetskog rata ušao je kao zdrav i jedar jedanaestogodišnjak, a iza sebe ju je ostavio kao nepuni četrnaestogodišnjak. Bolestan, gladan, oboleo od pegavog tifusa i sam – bez sestara koje su zauvek ostale u jednoj od grobnica jasenovačkog logora…

Sasvim je jasno da Orban i njegovi Mađari (još uvek) svojim zidom ne brane nikakvu Mađarsku, nego upravo Evropsku Uniju čiji su deo, baš kao i Hrvati, odnosno Rumuni ili susedni nam Bugari i Grci. Time sve priče mađarskih suverenista o tome da se danas na Horgošu „brani Mađarska“ više su nego pogrešne, baš kao i napadi na Hrvate koji su preko, po svemu sudeći nepostojeće granice između dve zemlje tajno transportovali imigrante u zemlju Svetog Stefana.

Kako je i Davutoglu, vratimo se na kraju početku teksta, nedavno baš kao i prvi čovek srpske Vlade boravio u Srebrenici, a nakon svega rečenog, valja još jednom razmisliti o tome šta Srbija zaista traži na tom mestu, šta traži Turska i ko koga miri.

Mog dede više nema. Za njim ostala je njegova nacionalna borba protiv ustaša, borba u kojoj je revolucija mogla da stupi na scenu tek pošto se pobede ustaški koljači.

U vreme sve učestalijih priča o potrebi obnove sela koju kao po pravillu prate stalna deagrarizacija ruralnih područja i nazaustavljiv odlazak mladih u gradove, potrebno je postaviti pitanje uloge i značaja mesnih zajednica u kreiranju i vođenju razvojne i održive politike na selima, odnosno pitanje mogućnosti stvaranja ili još bolje rečeno obnove komunitarnog sistema koji bi spuštanjem nivoa odlučivanja i odgovornosti na nivo bliži građanima kao korisnicima usluga, jedini mogao da doprinese ostvarenju večitog političkog ideala: maksimalnog dobra za maksimalni broj ljudi.

– U Srbiji, kako stvari trenutno stoje, selo dobija na značaju samo u kriznim vremenima. – Mi smo zapravo poslednja rupa na svirali, a postanemo prvi tek kada sviralu okrenemo tumbe. Pa ti živi na selu i budi paor, priča Miloš Malenković

Da bi bila moguća, politička borba radništva mora biti konstituisana unutar sindikata, a vođena i izvan njega. Njeni nosioci moraju biti sindikalni funkcioneri, ali i učeni političari, pravnici i drugi predstavnici narodne i radničke inteligencije koji će umeti ne samo da definišu opšte ciljeve radničke borbe, nego i da radništvu u akciji pruže svaku moguću podršku i zaštitu, kako na ulicama i u fabričkim krugovima, tako i u parlamentima, policiji, sudnicama i drugim mestima na kojima se borba za ostvarenje radničkog prava vodi.

Jedna od retkih nacionalnih grupa koja srpskoj državi ne pravi problem i koja, čak i onda kada ističe probleme dela svog naroda (ili, dela onoga što svojim narodom smatra, sa manje ili više osnova, neka svako sam ceni) ne postavlja pitanje celovitosti srpske države jesu Rumuni koji će takođe ući u predstojeću trku. – Prema poslednjem popisu, pripadnika komšijskog nam naroda u Srbiji ima oko 30.000 od čega je 18.000 njih upisanih u rumunske biračke spiskove u svojim opštinama.

Državnici iz Beograda, Atine i Bukurešta su male igračke velikih sila i svi znamo da ih pokreće samo vlastiti interes, dok ih razgovori o stvaranju nad-državnih entiteta u regionu ne interesuju“

-Žujović se u svojim radovima sa pravom pita šta zapravo jesu Južni Sloveni i odgovara: „glupi rob turskih i svojih despota“ čiji put do oslobođenja vodi kroz unutrašnje reforme i konačno spajanje nacionalnog i socijalnog u svebalkanskoj oslobodilačkoj akciji.

Ove godine navršava se 193 godine od rođenja Georgija Stojkova Rakovskog, velikog bugarskog i balkanskog nacionalnog radnika, novinara, osnivača nekoliko značajnih revolucionarnih listova (među kojima prednjači „Dunavski lebed“), tvorca prve Bugarske legije, velikog prijatelja srpskog naroda, kojem je svojevremeno i knez Mihailo poveravao najosetljivije i najpoverljivije poslove u srpsko (odnosno slovensko) – grčkim odnosima iz vremena početka druge polovine devetnaestog veka.

Stvorena pokoravanjem domicilnog, mahom slovenskog stanovništva od strane tatarskih hordi u osvit srednjeg veka, Mađarska do danas nije prestala da bude pretnja za sve narode koji se u njenom susedstvu nalaze.

I mene je često sakrivao za vreme racija.“ To su velike i smele reči koje su porodici Ceh pomogle da sa sebe skine teško breme i u dvadeset prvi vek uđe kao dom čestitih ljudi, što smo od uvek i bili, zaključuje Stevan Ceh i dodaje da je Drina, makar i na tren ipak bila ispravljena.

U zapadnoj naučnoj literaturi, publicistici i geopolitičkim planovima, Balkan se često naziva „pupak“ odnosno „meki trbuh Evrope“ (soft belly of Europe). Na taj način želi se potencirati Balkan kao primitivno i nestabilno područje, koje bi vazda moralo biti pod međunarodnom protektoratom, formalnim ili neformalnim – sve jedno. Balkan se često prikazuje kao trajno „žarište“, kao „bure baruta“ koje za čas plane „usled vekovne mržnje koja na njemu vlada“ itd. To možda izgleda tako samo na prvi pogled ali ako se dublje analiziraju istorijski i politički proces na Balkanu, dolazi se do sasvim drugačijih zaključaka.

Balkan i njegovi narodi, vratimo se po ko zna koji put počivšem Ratku Parežaninu, osnivaču Balkanskog instituta koji ove godine puni 80 godina, slabo se poznaju. Ova činjenica, skopčana sa onim što je svojevremeno Jovan Cvijić definisao kao „subimperijalizam malih naroda“ tokom duge istorije Balkana (a posebno tokom njegove moderne istorije) bilo je glavno oruđe onih sila koje su umesto ka jedinstvu, Balkan vodile ka razdoru i uništenju.