Прочитај ми чланакИ би ми жао наше дечице из разноразних дневних и продужених боравака у којима бледуњави чекају да маме и тате, сломљени од посла, дођу и одведу их у неки парк, да мало виде сунца. Шта ће бити са децом наше деце, да ли ће они уопште знати да се “праве трешње” једу на дрвету.
Фото: АП
И би ми жао наше дечице из разноразних дневних и продужених боравака у којима бледуњави чекају да маме и тате, сломљени од посла, дођу и одведу их у неки парк, да мало виде сунца. Шта ће бити са децом наше деце, да ли ће они уопште знати да се “праве трешње” једу на дрвету.
Мој осмогодишњи син ми пре неколико дана тражи трешње. “Купићу ти сутра на пијаци”, кажем му. Клинац се окрену: “Нећу те трешње, хоћу баба Станине трешње!”
Стана је госпођа која живи недалеко од паркића у нашем насељу и прошлог лета нас је звала на трешње. Оне крупне, чврсте, што пуцају кад их загризеш. Моје дете два сата није силазило с дрвета, а још нам Стана дала и да понесемо кући, за секу.
“Купићу ти исте ко баба Станине”, кажем.
“Ама, нећу бре те трешње, хоћу праве трешње“, сад већ клинац зајебава, мислим се.
“Извини, а шта су праве трешење?”
“То су оне што их једеш кад се попнеш на дрво. Те трешње хоћу”, констатује прваче.
И ту се загледам у паметне окице мог дечачића и нека туга ме ухвати. Сетих се свог детињства и наниног воћњака. С леве стране, одмах на улазу, бела трешња, она за слатко, за славу, за зимског Светог Јована, а потом, тамо иза златног делишешса и шуматовке, гране се савиле од црвених минђушица. Сијају на сунцу, ко нарумењени образи некадашњих лепотица. Пели смо се на лоповку, разлог више да се не силази док нам се стомачићи не напну да не можемо да дишемо.
И би ми жао наше дечице данас која у разноразним дневним и продуженим боравцима бледуњава чекају да маме и тате, сломљени од посла, дођу и одведу их у неки парк, да мало виде сунца. Почнем да размишљам шта ће бити са децом наше деце, да ли ће они уопште знати да се “праве трешње” једу на дрвету.
И не стигнем тог дана да одем код баба Стане, али сутрадан купим трешње на Бајлонију и тако са оних кило-два што сам оставила да се хлади у фрижидеру мало умирим савест.
Син их није пипнуо. Ћерка је углавном појела све.
Данас после посла идем код баба Стане на кафу. Мој дечак већ припремио и кесу. Да набере и за секу.
