Прочитај ми чланак
(Ало!)
„Ову земљу би требало да води 1.000 високоморалних људи, и то оних који су се школовали у иностранству. Уместо избора боље би било да се организује конкурс за поштене и непоткупљиве, који ће стати на чело државе и водити је, иначе ћемо пропасти до самог краја“. Ово је формула за спас Србије коју у интервјуу за “Ало!” предлаже Славољуб Петровић (45) из Бољевца, једини улични свирач у Крагујевцу.
Славољуб и његова стара хармоника из 1945. године „путују“ светом већ десет година. По занимању је техничар за контролу животне средине. Студирао је три године рударство у Бору. Али, живот га је одвео на другу страну. Његов отац је желео да има посао у државној служби, плату и породицу. Остао је сам и препуштен себи. Лутао је дуго, а онда је деведесетих година од позајмљених пара купио хармонику са кофером и почео да свира на улицама. Самоук је. Живи од данас до сутра. Свирао је на улицама Беча, Солуна, Бањалуке, Београда…..
За пролазнике у крагујевачкој пешачкој зони свира само пробране мелодије, због којих они застајкују и убаце коју десетицу у исто тако стари кофер. На репертоару су искључиво француске, италијанске, руске и грчке композиције, бечки валцери и евергрин…. Осим што је то део пословне стратегије једног уличног свирача, Славољуб има и мотив више за такав избор.
Зашто свирате само те мелодије?
– Зато што је овом народу потребно нешто што није шунд и кич. А и Србији је потребно од сваког овог народа понешто, пре свега германска прецизост, руска добра душа, француски и италијански шарм, грчки темперамент. Зато бирам те мелодије, оне су оно што недостаје земљи. У овој држави на власти су лопови и покварењаци, који онима што имају дају још више, а оним који немају узимају и оно мало што имају. Не чују шта има народ да каже и не знају шта хоће, већ су се изоловали по својим канцеларијама и кабинетима. Не желе да чују где греше. Живе неки свој паралелни живот који нема везе са обичним народом, док поштен свет седи по ћошковима. За њих овде нема места и они нису у позицији да одлучују.
Ви сте сваки дан у контакту са обичним светом и ослушкујете га. Шта каже народ?
– Народ каже да му је свега доста! И позиције и опозиције. Жели да неко нормалан води ову земљу, а не да им памет соле понављачи који су прочитали две књиге у животу. Корупција цвета. Једино бисмо се спасли када би из иностранства дошли наши људи који су се тамо школовали и усвојили западњачки систем размишљања. Уместо избора требало би да се направи аудиција на којој би се изабрало 1.000 поштених и психички здравих људи који ће водити ову земљу. Али, проблем је што они не желе да се врате у Србију. Знају да ће их гори од њих растргнути или убити, као Ђинђића. Он је био једини који је могао да нам помогне. Али њега више нема и све што могу рећи је – тешко нама.
Најбољи бакшиш у Бањалуци
У ком граду у коме сте свирали је било најбоље?
– У Бањалуци, у Господарској улици. Отишао сам одмах после бобмардовања. Знао сам само пет мелодија да свирам… Али људи су били толико жељни музике да су остављали добре бакшише.
Лечи ли ваша музика?
– Чим застајкују и оставе новац у кофер, значи да осећају. Мени новац није приоритет. Чују нешто што је изван њиховог света. Иако не свирам тачно, они желе минут-два одмора од сивила и проблема. Водим их у неки други свет, који је њима тешко доступан и далек. Бечки валцер накратко одагна муке од враћања кредита, плаћања рачуна, трке да ли имају довољно новца за хлеб. Понекад стоје по пола сата и слушају ме, седе прекопута на клупама, запале цигарету. Оаза сам за напаћене и намучене људе, као што сам и ја.
Немате редовне приходе. Колико може дневно да се заради од свирања на улици?
– Зарадим просечну плату. То ми је довољно да у било ком граду платим стан и имам шта да једем. Недељом не радим. Наговарали су ме да тражим социјалну помоћ. Али, ја сам способан да радим. Зашто бих узимао новац који је другима потребнији? Ако некад не будем могао да свирам, можда ћу тражити. Сада не. Не би било поштено, иако је овај посао тежак. Ако хоћете да једете, морате да изађете на улицу и по киши и по сунцу и по снегу… Морате да скупите снаге и из срца свирате најлепше мелодије. Правило је да новац код уличног свирача не буде приоритет. Јер само тако ће најлепше свирати, а онда и зарадити. Улични свирач мора да има и харизму, да не буде гњаватор и да воли своју музику.
Има ли још мана овог посла?
– Нисам ожењен. Свако ће рећи да од човека на улици нема ништа. Зато ми је тешко да пронађем неког сличног мени и да хоће да заједно кренемо планетом. То је мој позив. Све улице света су моје!
Полиција ми каже да реметим мир?!
Да ли имате проблема због свирања на улици?
– Било је спорадичних са полицијом. Кажу да моје свирање ремети јавни ред и мир. Онда се склоним на неко време, док се и полиција и људи у граду у коме свирам не навикну на мене.
