Прочитај ми чланак
Кажу да Срби највише верују војсци и полицији. Док ово пишем, слушам „мигове” који надлећу Београд. Изгледа да су коначно упалили, на Путинове акумулаторе.
Лепо. Хвала српској војсци што нас чува, али лично бих се боље и безбедније осећала када ме не би обмањивала српска полиција.
Читалац се вероватно сећа да се „Политика” ту скоро замерила начелнику београдске полиције Веселину Милићу. Господин Милић је сматрао да наш лист нема право да доводи у питање спорост његове потраге за убицом Луке Јовановића у мистериозном „кантримену”.
О АУТОРУ
Љиљана Смајловић је главни одговорни уредник листа Политике.
Завршила Факултет политичких наука.
Радила је у листу „Ослобођење“, „Време“, „Европљанин“, „НИН“ и као консултант америчке невладине организације IREX ProMedia.
Објављивала у многим листовима и часописима на подручју бивше Југославије, као и у „Los Angeles Times“, „Suddeutsche Zeitung“, „Die Zeit“, „The American Interest“, „Wilson Quarterly“, „Partisan Review“, „Kathimerini“ и другима. Oбјавила есеје у двема књигама есеја о Балкану у издању „Konrad Adenauer Stiftunga“.
Када се „Политика” усудила да му јавно постави питања на која су он и његова служба одбијали да одговоре (како је могуће да је полиција лакше решила убиство Тијане Јурић од злочина забележеног видео-камером на Бранковом мосту), Милић је новинарки „Политике” упутио саркастичну поруку у којој се чудио њеној дрскости да га пита о стварима од јавног интереса.
Његова бахатост била је обрнуто пропорционална његовој компетентности: ускоро смо сазнали да је Милићу и његовим компањонима возач „кантримена” испред носа шмугнуо, да су га хапсили и одређивали му притвор, додуше за друго дело, а Милић је расписао потерницу за Милићевим читавих десет дана након што је осумњичени силеџија напустио Србију.
Ако мислите да је начелник Милић после тога показао неку нелагоду, грдно се варате. Напротив, одбио је да одговара на питиања новинарке „Политике” у вези са наставком истраге. И не само што није одговорио на њена питања, иако је то обавеза за коју добија надокнаду из буџета, него је младу колегиницу оптужио да је „нови Милован Бркић”.
Знате ли ко је Милован Бркић?
Серијски кршилац сваке професионалне и етичке норме нашег заната, у оштрој конкуренцији вероватно ипак уредник најпрљавије штампане ствари у данашњој Србији.
Господин Милић не бира ни речи, ни мете својих увреда. Може му се.
То смо разумели јуче, када је његов шеф, господин Небојша Стефановић, саопштио да је Милићев ухапшен у Кини. Саопштио је то свега три сата после најтиражнијег српског таблоида, „Курира”, специјализованог за полицијске ексклузиве.
А знате шта је од свега најчудније?
„Политика” је у ноћи између петка и суботе из поверљивог извора сазнала да је Марко Милићев ухапшен у Кини. Наш поуздани извор желео је да остане анониман, а ми нисмо желели да се поигравамо емоцијама људи који су саосећали с породицом Луке Јовановића. Тражили смо званичну потврду, али министар Небојша Стефановић био је категоричан: „Ваша информација, нажалост, није тачна”.
Ако се не варам, премијер Србије је серију смена у српској полицији пре пар месеци образложио тиме да су полицијске службе почеле да се баве „саме собом, политиком и све већим утицајем на медије”.
Није решио проблем. Полицајци и даље спинују како им је воља. Мисле да је информација роба којом награђују лојалне новинаре у таблоидима преко којих воде своје прљаве ратове.
У полицији је, другим речима, ипак све остало по старом.
(Политика)
