Pročitaj mi članak
Било је Солунаца у Ужичком крају, мислим оних који су се живи вратили…После су живели и старост дочекали, дубоку… У ову тек минулу среду Лета Господњег 2013.месеца децембра, у Вазнесењској Цркви,у Београду у скромном Парохијском Дому, још скромнији Свештеник српски, после изговорене Молитве најави промоцију једне књижице :“Слободан Јелић, Тиле Солунац“…Уствари заслугу за овај посебан догађај имала је праунука која се опет скромно потписала у овој књизи као уредник др.Весна Васовић…
Уствари, одмах схватих да по овој хладној вечери, не дођох само због промоције једне књиге, јер сигурно Праунука Тила Солунца беше разлог мог доласка…Наиме ја сам унука Светомирова,чији гроб нађох; сад има више година, на Зејтинлику у Елади…А скоро, трагајући као новинар истраживач, за несталим и још не пронађеним хумкама, или заједничким гробницама, прадедова и дедова наших, дођох на идеју да у свакој нашђј кући рађа се по један само потомак, кога мили Бог одреди да пронађе, било кад, погинуле и нестале своје Претке и да их упише и на тај начин сачува сећање на своје почетне корене, на огњиште своје…
У мојој другој, (још необјављеној књизи: Духовност српска кроз Светиње наше и Патријарха Павла“већ препознах у неким нашим породицама Потомке који већ чине све што је у њиховој моћи, док остали, као да је то најнормалније не брину о томе…Сигурно је да је то било и раније, али нико о томе није писао нити је био уплашен, јер ма колико страдали, чували смо своје и знали да се саберемо кад су нас сналазиле велике тешкоће и погибенија и када је Србија била разарана и паљена, насличан начин…
Само смо ми овог пута себе погубили, али не може да умре Србија све док и једна Праунука, или Праунук, као Светлана напише уместо Предговора у књижици:“Превалила је трећа деценија од како се наш ђедука преселио на онај свет.Отишао је једног мирног пролећног дана…Чини ми се да више нема ни таквих људи,а ни пролећа,Све се од тада брзо мењало: Људи државе,појмови…И ми…Сређујући рукопис кога је Слобо изнедрио,а брат Тихомир годинама брижљиво чувао, јачала сам и узмицала од колебљивог духа времена..
Некако у исто време Катарина,сестрина кћи пронашла је у маузолеју на Крфу сени ђедукиног брата Рајка, које већ деведесет година тамо самују…Понети јаким осећањима пожелели смо да их у години оснивања удружења „Жупе Лужница“саборно поделимо са онима којима нови ритам живота није расточио родољубље и сећање на претке. Весна Васовић „
У књижици се приче и разговори Светланиног (Весниног) пра-деде Тила Солунца подударају са причама преживелих Солунаца из Ужичког краја…То није чудно јер они су из Ужица кретали заједно, браћа, рођаци, комшије, било је и жена, младих болничарки, из Васцеле Србије…Можда је из многих наших фамилија женско чељаде постајало слично Милунки Савић?
После толико година? Нисмо ми без рода и порода! Деца су нам право благо наше…Ми смо овог тренутка унуци и праунуци,а на промоцији књиге о Тилету Солунцу присуствовали су и учествовали и чукунунуци и обучени задовољни у српску националну ношњу…Књига је мала, на њој тек видљива илустрација Солунца са штапом…Он као да се усправи и оде у књигу, окренут од нас…Личило је да је само, тренутак пре, лицем био окренут према нама, гледао нас и слушао, како Његова праунука вели;“Био је чудан мој прадеда…“У мом дому књигу наместих да мало одстоји поред Патријарха Павла…
Све се то деси ненаметљиво и после је померих међу књиге остале
Књига о Тилету Солунцу заврши на месту у мојој библиотеци поред књига о српским војводама,које ми се, понекад учини да Патријарх Павле Наш обасја неком топлом светлошћу и помислим да их Он под том светлошћу поново отвара,листа и ишчитава, или ми се то учини само у оном полусну…
(Видовдан)
