Још нас гуши неправда… Како и не би, оставили смо у Хрватској куће, имања, гробове предака…

Пеђа то крије, а знам да га боли. Вратиће се он у Славонску Пожегу, тамо би га лепо дочекали – каже за „Блиц“ отац славног кошаркаша Миодраг Стојаковић.

Ратни вихор који је једну велику земљу, иначе спортску велесилу, разбио на неколико државица, захватио је и породицу Стојаковић у Славонској Пожеги. Те 1991, пре „Олује“, али баш када је рат на овим просторима почео да букти, тада 14-годишњи Пеђа морао је са оцем, мајком и братом да избегне из Хрватске и срећу потражи далеко од родног града, у Београду.

Потресну причу нашег прослављеног кошаркаша и целе породице после више од две деценије открива нам Пеђин отац Миодраг.

– Боли нас и гуши све то истом јачином и данас, иако је прошло много времена… Оставили смо животе, планове, све што смо до тада стекли. Готово у једном трену остали смо без две куће, два локала, имања… Уосталом, довољно је да вам кажем да ми је у априлу 1991. један Шиптар нудио 450.000 марака само за једну од те две куће, а ја, да не би причали види га овај, први је подвио реп и бежи, одбијем понуду и два месеца касније останем без ње – прича Миодраг.

Тек у Београду породицу Стојаковић сачекале су праве муке…

– Живели смо у гарсоњери, у 25 квадрата. Сећам се добро, вода се после сваке кише сливала низ зидове… Од намештаја смо имали само ексере у зиду, да качимо ствари, мада нам је после родбина помогла. Ех, а у Пожеги смо оставили намештај вредан 250.000 марака јер смо се његовом производњом и бавили. Притом, мој старији син Ненад је имао тешко обољење бубрега, а само лекови за његов нормалан живот били су ненормално скупи. После нам је Звезда, када је Пеђа потписао, дала стан од 50 квадрата у Земуну на коришћење па је било лакше…

Пеђа је са стране посматрао свог оца како покушава да сину, кошаркашу у развоју, обезбеди какве-такве услове.

– До краја живота ћу памтити сцену када сам га водио на тренинг, а он ми успут затражио да му купим неколико чоколадних бананица да подели с другарима. Имао сам у џепу новац да их купим, али нам је био потребан за важније ствари. Те ствари боле, цепају срце напола…

У Славонску Пожегу, Стојаковићи се нису вратили.

– Пеђа је у контакту с момцима оданде, посећивали су га они касније у ПАОК-у, јављају му се стално. Чуо сам причу да је једном, тамо у кафићу, неко слагао да је Пеђа у граду, а за сат времена њих 150 се скупило да га виде. Зато и знам да би га лепо дочекали. Све то је оставило трага на њему, иако вам то он неће показати. Не недостаје њему новац и имање, већ родни крај, чињеница да не можемо да посетимо гробове предака. То је наша највећа бол, која нас и даље прати – каже Миодраг.

„Тата, па дај да купимо тај ранч“

Миодраг је у Пожеги поред кућа оставио и локале, воденицу, коње…

– Једном ми је, док смо се колима возили по Сакраменту, све то пролазило кроз главу, а он, видевши да сам тужан, тера ме да му кажем о чему се ради. И испричам му да ми недостају моји коњи, имао сам велике планове с њима, а он ми каже: „Па дај, тата, да купимо ранч, бар то није проблем“… Одбио сам, није више то то…

(Блиц)

Ознаке: Миодраг Стојаковић, Предраг Стојаковић, Србија