Pročitaj mi članak
(Политика)
Београд – Др Добривоје Томић и данас се јасно сећа тог децембарског дана ратне 1944. године када су двојица наоружаних партизана одвела његовог оца Душана Томића (1899–1945). Двојица наоружаних партизана ушли су у стан породице Томић у Параћину.
Душана су ухапсили у присуству његове супруге Радмиле, ћерке Добриле и тада четрнаестогодишњег Добривоја. Угледни привредник, који се у Другом светском рату није сврставао ни међу четнике ни међу партизане, спроведен је у Бољевац а затим у затвор Озне у Зајечар, где је у фебруару 1945. године убијен, а његови посмртни остаци до данас нису пронађени.
„Мој отац судски је рехабилитован 2008. године. У складу са законом тражио сам одштету од Министарства правде и државне управе. Није ми одговорено у предвиђеном року, па сам одштету затражио тужбом пред Вишим судом у Београду. Недавно ми је из министарства стигла пoнуда Комисије за рехабилитационо обештећење, нуде ми 500.000 динара за убијеног оца, сав нанети душевни бол и последице по моју породицу. Толику одштету, а то је проверљив податак, локалне самоуправе судским одлукама исплаћују грађанима за ујед паса луталица. Такву понуду сматрам увредљивом”, каже др Добривоје Томић.
Хапшење оца било је тек почетак патњи кроз које ће проћи овај данас осамдесетдвогодишњак и његова породица. Само неколико дана касније избачени су из стана у Параћину, није им било дозвољено да понесу ни најнужније ствари.
Збринули су их родбина и пријатељи. Радмила је супругу носила основне потрепштине у затвор у Зајечару, предавала их је кроз отвор на улазној капији. Родбина ухапшених приликом таквих долазака страховала је да ће чути речи стражара: „Не долазите, није више ту!” Било је извесно да је то значи да своје најближе више никад неће видети.
„Управо те злослутне речи чула је моја мајка када је донела ствари за мог оца око 10. фебруара 1945. године. Касније ћу претрагом по архивима пронаћи књигу Озне у којој је записано да је стрељан 16. фебруара 1945. године”, објашњава Томић.
И после погубљења Душана Томића, његова породица је под притиском нових власти. Упозорени су да смртна опасност прети и супрузи стрељаног, а да ће деца бити дата у дом за сирочад.
Приморани су да се склоне у Београд где су им помогли пријатељи и пословни сарадници стрељаног Душана, па чак и једна предратна комунисткиња која је ценила ову породицу. Добривоје наставља школовање, полаже велику матуру. Али, са стигмом сина наводног „народног непријатеља”, не може да упише студије.
Покушава то у Љубљани, скривајући судбину оца, али и тамо га стиже допис Озне. Било је то средином педесетих година, у Србији се и даље осећала „гвоздена рука”, а Словенци су без проблема путовали у суседне државе.
„То довољно говори о односу Брозове Југославије према Србима. Убацио сам се међу словеначке студенте који су путовали у Клагенфурт и тако сам прешао границу. Из Аустрије сам илегално ушао у Немачку и тамо затражио азил”, сећа се Томић.
Смештен је у избеглички логор код Нирнберга. Почео је да ради у магацину, а за разлику од његове земље, немачке власти су му понудиле да студира. Завршио је медицинско-стоматолошки факултет у Минхену и почео да ради у приватној пракси. Касније се бавио научним радом и то на Харварду и у Ахену.
„У Србију сам се вратио 2002. године са жељом да утврдим истину о смрти оца. Рехабилитован је, а после свега ми нуде понижавајући одштету – револтиран је Томић који судским путем тражи да му држава исплати 480 милиона динара за страдање оца и све последице које су због тога произашле по њега, укључујући и душевну бол.”
Министарство: потомцима стрељаних исплаћује се до 600.000 динара
Министарство правде и државне управе потомцима лица која су из идеолошких разлога стрељана 1944/1945. године до сада је исплаћивало од 250.000 до 600.000 динара, наводе у овом министарству.
„Уколико је захтев за рехабилитационо обештећење поднет у складу са одредбама Закона о рехабилитацији и уколико су испуњени сви услови прописани законом, комисија такав захтев усваја и одређује висину накнаде на име рехабилитационог обештећења. Пажљиво се разматра сваки захтев и приликом одлучивања одлука која се доноси је у складу са позитивним правним прописима и постојећом судском праксом која је установљена, и то на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због смрти блиског лица. Именованом подносиоцу захтева комисија је, руководећи се наведеним разлозима, предложила износ од 500.000 динара, уважавајући све наводе из његовог захтева”, наводи се у допису министарства.
Питање „Политике” о поређењу висине ових одштета са, на пример, одштетама за угриз паса луталица које по судским пресудама данас исплаћују локалне самоуправе, остало је без одговора. Закон о рехабилитацији, објашњавају у министарству, прописује да ако подносилац захтева није сагласан са предложеном споразумом, може поднети тужбу за накнаду штете.
