Прочитај ми чланак
(Политика)
„Жута штампа” није створила овакву политичку елиту, већ је управо обрнуто. Политичка каста и њени финансијски покровитељи држе нишане на таблоидним артиљеријским хаубицама
Једног врелог јулског дана ове године, из Бироа за медије МУП-а Србије на погрешну адресу је послат преглед штампе, који се иначе свакодневно доставља премијеру и министру унутрашњих послова Ивици Дачићу.
Уместо да анализа писања дневних новина стигне на имејл премијера, неко од службеника је грешком послао електронску пошту на адресе новинара. По редоследу важности наслова које су спремили аналитичари Бироа МУП-а и по редоследу медија који су анализирани јасно се види да су главна мета њиховог интересовања били таблоиди „Информер” и „Курир”. Тек иза њих следе озбиљни или мејнстрим медији. Из имејла се види још нешто: у текстовима који се препоручују за читање оном делу Дачића који води МУП доминирају наслови с политичком, а не полицијском садржином.
Да „жута штампа” има велику употребну политичку вредност видело се и крајем јула, када је вицепремијер и лидер СНС-а Александар Вучић имао потребу да на Главном одбору своје странке део подужег говора посвети суптилном односу између власника једног дневног таблоида и једног моћног политичара, као доказ медијско-политичких дилова који трују јавни простор.
Помозите рад Србин.инфо! Не дозволите да нас угасе ЕУ и САД.
Један таблоид је, наиме, више месеци на готово свакој насловној страни објављивао портрет опозиционог политичара као потерницу, оптужујући га за милионске мућке и страховладу коју је увео у сопственој странци. Дотични лидер није био поштеђен ни шкакљивих детаља из личног живота. Међутим, таргетирани лидер одједном је нестао с нишана дотичног таблоида, а главни и одговорни уредник „Информера” Драган Ј. Вучићевић објавио је како је мировни споразум између лидера и власника новина склопљен у „скупом хотелу у Бечу”. И, цена откупа грехова је износила 250.000 евра, колико је, наводно, политичар платио власнику тих жутих новина.
Из Вучићевих и Вучићевићевих речи сваком упућенијем гледаоцу и читаоцу морало је бити јасно да обојица алудирају на однос градоначелника Београда и власника „Курира”, иако им нису изговорили имена.
Као најмоћнијем човеку Србије, Вучићу је лако да говори да никада неће пристати на уцене неких медија да пишу о њему лепо, али је велико питање да ли би се они уопште усудили да о њему пишу лоше, поготово кад уредници и власници таблоида ујутру прочитају његов рејтинг. А политички противници не само што га не виде као жртву, већ га сматрају једним од команданата тешке таблоидне артиљерије. За сада те ставове много гласније износе за кафанским столом него у јавном наступу.
Тезу о политичкој злоупотреби таблоида, која подразумева и неке предрадње –обележавање жртве, после које следи хајка, а потом изрицање пресуде и, евентуално, организовање клађења о броју дана које ће жртва провести иза решетака – ових дана у неформалним разговорима помиње и одлазећи министар финансија и привреде Млађан Динкић. Човек који у време Живковићеве владе није крио да је био један од анонимних извора таблоида који су ту владу рушили, касније је постао њихова жртва и то у неколико наврата. Тиме је показано да не једе само револуција своју децу, већ да сличан јеловник имају и таблоиди.
Када „Курир” у првој години Цветковићевог мандата није скидао Динкића с насловне стране, представљајући га као главну невољу Срба, и то по свим питањима, од сиромаштва, па до беле куге, управо је Динкић уценио опстанак владе у којој је био коалициони партнер усвајањем драконског Закона о информисању. Познаваоци политичких прилика и неприлика, а они нису извори таблоида, сматрају да је тиме лидер УРС-а (тада Г17) желео не само да се коначно „скине” с „Курира”, већ и да тада свемоћном Тадићу, приморавајући га да и демократе гласају за тај закон, покаже да сумња ко је заправо наручилаца хајке на Млађу.
Сличну, синусоидну линију односа с таблоидима осетио је и лидер демократа Драган Ђилас, који је у време Тадића преко својих компанија могао да усмерава новац од оглашавања и тиме купује наклоност медија. Али је и Ђилас осетио шта значи када се улети у таблоидни кланац. Подразумева се, ваљда, да је Ђилас у том кланцу заробљен тек када је изгубио власт.
Ко ће, на чији миг, ископати нечију прљавштину, а затим је „треснути” на насловну страну, чекајући да експлодира медијска мина са одложеним дејством, и тиме почисти конкуренцију, могу ипак да препознају само искусни политички и медијски играчи. Уз, да их тако назовемо, отуђене центре моћи, што ће рећи – тајкуне.
Да српска политичка сцена понекад изгледа као рат у којем се не очекују заробљеници, већ само асанација бојишта, показује и чињеница да само највећи познаваоци јавне и тајне Србије, на насловницама таблоида могу да препознају и злоупотребу појединих дама.Према верзијама трачерских политичко-тајкунско-обавештајних кухиња, пласирање тих девојака на насловницама, али у вези с финансијским аферама, сматра се опоменом за противника да ће се у евентуалној ескалацији политичких обрачуна, осим у тајне банковне рачуне или у дискове, завиривати и у – кревете.
Права таблоидна баражна ватра тренутно се размењује између ТВ Пинк и таблоида „Блиц”, а садржај те полемике, од које би поцрвенео и уредник локалног листа у краткој причи Марка Твена о новинарству у Тенесију, показује како се брзо склапају и раскидају не само политичка, већ и медијска савезништва. Када је већ бивши шеф „Вечерњих новости” Манојло Мањо Вукотић отпустио сарадницу из Љубљане, која је писала о проблемима Пинка у Словенији, Жељко Митровић је такође из дана у дан „транжирао” Вукотића, на шта је „Блиц” тада принципијелно и мудро – ћутао.
О природи савезништва између крупног капитала, политике и таблоида може посведочити и Мирослав Мишковић. Али неће. Човеку коме се може замерити штошта, и што сам радо чинио када је био најјачи, током свог боравка у затвору, ипак се не може порећи да је показао да држи до – тајкунског кодекса. Мишковић, наиме, није проговорио о томе ко је, уз њега, био „други ортак” у власништву угашеног листа „Прес”.
Али, став који је често омиљен међу интелектуалцима, да су таблоиди метафора зла у Србији, уз који обавезно помену и да колеге које тамо раде трују јавно мњење у Срба, показује да ти исти интелектуалци упиру прстом на погрешну адресу. Таблоиди, наиме, нису створили овакву политичку елиту, већ је управо обрнуто. Политичка каста и њени финансијски покровитељи држе нишане на таблоидним артиљеријским хаубицама, па зато није виц да, када неки бизнисмен осване на насловници „Информера” или „Курира”, сам себи ставља лисице како би учинио интервентној када дође по њега.
И, још нешто: таква таблоидна сатанизација јавног мњења, на мачистичку радост, добија нову естетскуи политичку форму. Старлета Станија Добројевић је најавила да оснива политичку странку. И, већ је показала, као и Биро МУП-а, који медији су јој најважнији. Најаву своје политичке каријере објавила је таблоидима, док је „Политику” ладно откачила.
Зато нам „станизација” Србије не гине, као судбина. Као последња фаза политике.
