Фото: Танјуг

Александар Фајгељ постао је јавна личност о којој готови сви медији пишу, а мало знају, на прилично неугодан начин – пре две године је као директор Културног центра затражио да се с изложбе студената Ликовне академије уклони слика човека без лица на распећу са свежњевима новчаница у рукама јер вређа религиозна осећања. Остали уметници одлучили су да се солидаришу с аутором па је Србија после дуго времена доживела случај цензуре у сликарству. Недавно се Фајгељ нашао на другој страни велике клацкалице између демократије и репресије – ухапшен је због унезвереног „пророчког обраћања” на Јутјубу, у којем оптужује премијера Александра Вучића за издају због пријема генералног секретара НАТО-а Јенса Столтенберга. Тако је једна личност за само две године успела да испита границе слободе изражавања у Србији, али остатак друштва као да тек креће на тај дуги пут у којем би требало да буде више раскрсница и семафора него друмске полиције. Што не значи да у име слобода заборави на кочнице и гази сваког кога успорава у вожњи.

Колико је људи у Србији осудило и Фајгеља када је тражио уклањање слике, али и власти када су одлучиле да привремено са слободе уклоне Фајгеља? Двоје или троје? И зашто је тако тешко да се у јавном животу Србије, 25 година после увођења политичког плурализма, установи сасвим једноставно правило – да исти критеријуми слободе изражавања морају да важе за десничаре, левичаре, за прву или другу Србију, за оне које увек мисле својом главом и оне који не би да се умарају, за оне који гледају да буду блиски свакој власти и оне који никада не мењају амбасаде којима служе.

Извор: Политика

Oznake: Srbija, cenzura