Прочитај ми чланакВучићева нулта стопа миграције отвара питање кад ће Срби у Србији постати „рањива група“ коју би, у име опстанка, могли сместити у резерват да мигранти туристима показују какви су овде били староседеоци – оцењује новинарка Драгица Пушоњић.
Сем хиљада којекаквих удружења – од ратних ветерана, преко страних инвеститора, до НВО – није искључено да Србија може добити и удружења миграната која ће се законито борити за поштовање и прихватање њиховог цивилизацијског, религијског и културолошког обрасца. Буде ли тако, тек ће се видети како ће јавност то и сазнати јер власт, гро опозиције и водећи медији држе мигрантско питање под тепихом. Одатле мигранти све више излазе, а на видело почињу да их извлаче и поједини високи страни званичници.
Нападнута мајка с децом
До грађана се још није пробила вест да поред Председништва Србије од 5. октобра кампују ратни војни инвалиди 1991/99. јер их држава третира као социјалне случајеве, а камоли то да је на неколико метара од ратних ветерана један мигрант искористио право да клања. Или да су три миграната 18. октобра у крцатој Кнез Михаиловој улици напали Снежану Анђелковић са децом од шест и десет година, али одбранила се јер зна кик-бокс, а пред крај је притекао инспектор у цивилу и рекао да слободно иде кући.
Заборављене су вести да неке чланице ЕУ Србији враћају мигранте којима нису дале азил. Тако, почетком маја Мађарска усред ноћи и у недођији протерује у Србију 11 Авганистанаца којима је одбила азил, а није успела да их депортује у Авганистан. У транзитној зони тад је имала 200 миграната с одбијеним азилом, сви су стигли из Србије као прве сигурне земље, али не зна се да ли су нам и они враћени.
На ограничени одјек наишла је изјава бившег аустријског министра унутрашњих послова Херберта Кикла, 29. септембра, да је „као министар склопио уговор са Србијом да особе које добију негативан одговор за азил у Аустрији, а не могу да се врате у своје земље, буду одведене у Србију“. Лани је Покрет „Доста је било“ указао на такве уговоре и могућност да у Србију буде враћен већи део од 620.000 миграната, чиме се „Србија уподобљава за још једну колонију банкарско-корпоративног глобализма, који на ободима Европе гради упориште јефтине радне снаге и економски поробљава становништво“.
Тада је власт негирала постојање тих уговора, а данас се прави глува. ДЈБ, а потом и „Двери“ нису добили копију уговора са Аустријом, а Небојша Стефановић, министар унутрашњих послова, није рекао о чему је реч. Синиша Мали, министар финансија, на скупштинској седници 4. октобра игнорише питање Миладина Шеварлића где може добити на увид међудржавни уговор који помиње Кикл, док се посланик буни и зато што још нема објашњења око исплате 300 евра месечно по глави мигранта.
Мук обавија посланичка питања Марије Јањушевић (Двери) од 12. септембра о броју миграната којима је дато држављанство Србије (па ће на пролеће бирати одборнике и народне посланике, прим. аут.), колико је случајева њиховог насиља регистровано и у којим местима… Ипак, Владимир Цуцић, в. д. комесара за избеглице, одговорио је Јањушевићевој да је „од 1. јануара 2018. до септембра 2019. у канцеларији Комесаријата на Аеродрому ’Никола Тесла’ у Београду укупно регистровано 1.788 повратника по основу споразума о реадмисији“ и да смо 4. октобра имали 2.451 мигранта. Табу остаје број миграната у приватном смештају, као и оних у напуштеним објектима који неће да се пријаве и живе у прихватилиштима.
— СРБИН инфо (@srbininfo) October 31, 2019
Тајне „малог Шенгена“
Али умеју носиоци власти и да говоре на ову тему. Нажалост. Нацију је марта 2018. Александар Вучић подучио да ће масовни одлазак младих надоместити такође масовним приливом миграната, па ћемо нулти миграциони салдо достићи 2028‒2030, а „после 2030. имаћемо већи број имиграната него емиграната“. Његова процена да ће за четири деценије пензионери бити већинско становништво у ствари имплицира да мигранти постају она радна снага која ће, пунећи буџет, омогућити исплату пензија.
Да то није био испад председника Србије, показало се и 10. октобра кад је са Зораном Заевим и Едијем Рамом, македонским и албанским премијерима, потписао декларацију о намерама за успостављање „малог Шенгена“. У официрском павиљону Петроварадинске тврђаве, на Вучићеву (само)иницијативу, одлучено је да три државе уведу „слободу кретања капитала, роба, услуга и људи“, укину граничне контроле и друге баријере, да дипломе буду узајамно признате, наравно и оне купљене. Слобода стиже свима, па и мигрантима.
Нема сумње, политике тројице лидера – а код куће им не цветају политичке руже – јесу на курсу стварања централизованог механизма за креирање глобалне мигрантске политике. То, у овој великој сеоби народа, формално трасира УН у име утицајних фактора, али упркос резолуцијама и другим активностима засада наилази на озбиљне потешкоће.
Мигрантска криза у Европи, Мјанманру и централној Америци 2014/15. отворила је, уз безбедносне, низ политичких и хуманитарних питања. Тражећи решење, Генерална скупштина УН усваја септембра 2016. Њујоршку декларацију о избеглицама и мигрантима, прихватају је све 193 чланице и отпочињу два дипломатска процеса, која су окончана 2018. Декларација обавезује државе да штите људска права миграната, да пруже подршку земљама преоптерећеним мигрантима, да спроведу кампању против ксенофобије, да примене „глобални одговор“ на велика миграциона кретања и да нађу нове домове избеглицама за које УНХЦР каже да су животно угрожене ако оду у земљу рођења.
Чиме се хвали Брнабићка
Декларација је захтевала и да 2018. буде усвојен глобални споразум о избеглицама (под руководством УНХЦР-а и Филипа Грандија, високог комесара за избеглице) и глобални споразум о мигрантима (задужени су шефови држава и влада, координација Швајцарске и Мексика, а уз учешће Луиз Арбур, специјалног представника УН за миграције, нама познате као тужиоца у Хагу у време оптужења највиших функционера Србије са Слободаном Милошевићем на челу).
Како је суштина оба споразума утврђена Њујоршком декларацијом, оба су и усвојена прошлог децембра у Њујорку. УНХЦР је, с тим у вези, објавио „Глобални тренд присилног расељавања за 2018“, по коме је свет достигао рекордан 71 милион присилно расељених због „прогона, сукоба, насиља или кршења људских права“. Новорасељених је лани било 13,6 милиона, скупа са 2,8 милиона нових тражилаца азила (на азил чека укупно 3,5 милиона). Стопа повратка кућама је и даље мања од стопе новог прилива, развијене земље удомљавају тек 16 одсто расељених, а најнеразвијеније – трећину свих избеглица.
Нас би требало да се тиче податак да је у Немачку 2018. ушло 9.200 миграната из Србије као земље пријема. Уз Сирију, Ирак, Авганистан, Еритреју, Иран, Турску, Сомалију, Русију, Пакистан и Нигерију, наведени смо као земља порекла миграната. Србија у односу на свет има најмањи проценат деце у мигрантској популацији – око један одсто, следи БиХ – шест одсто, па Аргентина – девет процената. За 258.080 миграната Србија је земља порекла, за разлику од Албаније (4.529), БиХ (152.066), Бугарске (21.586), Хрватске (8.278), Мађарске (6.308), Црне Горе (13.336), Македоније (997), Румуније (5.871) или Словеније (1.016). УНХЦР тврди да чак 215.080 избеглица у Србији није безбедно ако се врате кућама, а такве мигранте, од свих балканских земаља, има још Словенија (свих 31).
Глобални споразум о избеглицама, чедо Њујоршке декларације, усвојен је без помпе и у форми резолуције изгласан 17. децембра 2018. (против су САД и Мађарска, три земље су уздржане, сагласна 181). Међу његовим циљевима је и пресељење у безбедне земље 1,4 милиона људи који би били угрожени ако се врате у домовину и, истовремено, помагање државама са највећим приливом да смање број придошлица. Стога се иде на ширење круга земаља прималаца, уз директиву: једино трајно решење јесте „локална интеграција миграната у земљи азила“, па још кроз натурализацију (давање држављанства). Лани је 27 држава натурализовало 63.600 избеглица, највише Турска, али за Србију нема података, мада се Ана Брнабић у Лондону хвали „мудрошћу Србије“ која мигранте прима у држављанство.
— СРБИН инфо (@srbininfo) October 30, 2019
Опасни потпис министра Ђорђевића у Маракешу
Њујоршка декларација изгласана је месец дана пре него што је Доналд Трамп, 8. новембра 2016, победио Хилари Клинтон у председничкој трци (на функцију ступа 20. јануара 2017). Тада је увелико завршаван и Глобални споразум о мигрантима. Међутим, САД напуштају преговоре о избеглицама децембра 2017, излазе и из процеса у вези са мигрантима. Грађанству ЕУ у то време заливају заблуду да је ЕУ посматрач процеса, да буде у току с оним што свет ради. Заблуда копни недуго по усвајању другог чеда Њујоршке декларације, 10. децембра 2018. у Маракешу.
Представници влада, цивилног друштва, приватни сектор и мигрантске заједнице на дводневној конференцији дебатују о партнерству и, на симболичну 70. годишњицу доношења Универзалне декларације о људским правима, 164 државе акламацијом стварају први „Глобални споразум УН о безбедним, уређеним и законитим миграцијама“. Ми смо на иглене уши сазнали да је у име Србије у акламацији и на свечаној вечери код мароканског краља учествовао Зоран Ђорђевић, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.
Маракешки споразум 19. децембра усваја Генерална скупштина УН. Против су Чешка, Мађарска, Израел, Пољска, САД, уздржано је 12 држава, 24 нису присутне кад се гласало. Више од 50 држава дефинисало је позицију према том споразуму тако да пред својим националним судовима могу да одреде опсег међународне обавезе за њихову земљу – не и Србија! ЕУ је ушла у велике поделе: 19 чланица гласа за, рачунајући Белгију у којој зато пада влада; против су Чешка, Мађарска и Пољска; Словачка није гласала. Бундестаг најпре доноси резолуцију упућену савезној влади да тај споразум не може створити нове обавезе у немачким миграционим прописима, нити бити старији од немачких судова, па тек тад усваја „Маракеш“.
Из наведеног се дȃ само слутити о токсичности политичког контекста тог споразума. Водећи принципи су повезивање и међузависност држава, уз „поштовање, заштиту и испуњење људских права свих миграната без обзира на њихов миграциони статус, у свим фазама циклуса миграције“. Споразум има четири дела (визија и основна начела, циљеви, примена, праћење и оцена), чија је суштина у преамбули. Она тражи сарадњу држава да би се „оптимизовале користи од миграција и истовремено решили ризици и изазови за појединце и заједнице у земљама рођења, транзита и крајњег одредишта“; везује се за кључне општеважеће међународне уговоре и представља „правно необавезујућу спону“ са „обавезама које су државе договориле у Њујоршкој декларацији“.
Како су једни друге подучили
Споразум има основна начела: о међународној сарадњи (са транснационалном мигрантском кризом ниједна земља не може да се избори сама, лек су „међународна, регионална и билатерална сарадња и дијалог“), о националном суверенитету (у миграционој политици државе су суверене „у складу са међународним правом“), о владавини закона (закони државе важе исто за свакога), о одрживом развоју („миграције доприносе позитивним развојним резултатима“ ако се правилно глобално управља у функцији циљева Агенде УН о одрживом развоју до 2030!), о људским правима (у свим фазама миграције заштићена су људска права миграната, елиминише се дискриминација, посебно „расизам, ксенофобија, нетолеранција према мигрантима и њиховим породицама“), о родној равноправности (жена, мушкараца и деце у свим фазама миграције, они су „овлашћени покретачи“ промена ради „правилног разумевања њихових специфичних потреба“)…
Ту су и 23 циља, а у унутар сваког су дати начини за испуњење. Међу њима: управљање границама на интегрисани, безбедан и координисан начин; оснаживање миграната и друштава да остваре пуну укљученост и друштвену кохезију; промоција јавног дискурса који обликује перцепцију миграције; улагање у развој вештина миграната и олакшавање признавања вештине, квалификације и компетенције; стварање услова да мигранти и дијаспора допринесу одрживом развоју у државама потписницама; промоција бржег, безбеднијег и јефтинијег трансфера новчаних пошиљки и подстицање финансијске инклузије мигранта; сарадња и олакшавање достојанственог повратка, реадмисије и одрживе реинтеграције миграната; увођење механизама за преносивост права на социјалну заштиту и стечених новчаних права (нпр. приступ финансијским услугама да искажу предузетничке способности)…
УН прави „механизам за изградњу капацитета“ држава за примену споразума, тако што ће УН, државе и приватни донатори обезбедити техничке, финансијске и људске ресурсе. Не зна се колики ће буџет бити и како ће га расподељивати за „удомљавање миграната“. Иначе, у Женеви на оснивачком фонду од априла ради новостворена Мрежа интеграција УН и НВО, биће то добровољни фонд под управом „Multi-Partner Trust Fund Office“ УН. Истакнута је „сарадња и партнерство са организацијама миграната и цивилног друштва, локалним властима, синдикатима и академијама“…
Са свим тим, Вучићева нулта стопа миграције отвара питање кад ће Срби у Србији постати „рањива група“ коју би, у име опстанка, могли сместити у резерват да мигранти туристима показују какви су овде били староседеоци.
— СРБИН инфо (@srbininfo) October 31, 2019
