Pročitaj mi članak
Ноам Чомски није само најважнији и наутицајнији светски интелектуалац, како га назива Њујорк тајмс. Нити је само најпознатији дисидент Сједињених Америчких Држава, како о њему говоре други светски медији. Није само ни лингвиста, иако му је то струка, и то струка којој је дао револуционарне резултате.
Чомски је много више од тога – симбол отпора, инспирација милионима обесправљених, непроцењиви поглед на оно што би прави интелектуализам требало да буде. Професор Масачусетског института за технологију, чувеног МИТ-а, поседује енциклопедијско знање о политичким, филозофским и економским питањима, које једноставно одузима дах.
Зато има много противника: још од Вијетнамског рата он је на удару званичне америчке политике јер критикује њихову доктрину – њихово мешање у унутрашње ствари других држава, њихову безрезервну подршку Израелу (иако је Јеврејин), њихово играње шерифа пред читавом планетом. Тако је стао 1999. и у одбрану Србије, побунивши се јавно против НАТО бомбардовања. Не зато што осећа неку ничим изазвану љубав према Србима, већ зато што има непогрешив осећај за (не)правду.
Чомски је отелотворење храбрости, аналитичности, друштвене и политичке критике, човек који ни у 85. години живота не одустаје од својих моралних и политичких начела. А она су одувек била утемељена у борби против концентрисане власти, елитизма, оног арканског у политици, борби против отрова које нам сервирају масовни медији, за рачун великих сила.
И уз све то – врло је захвалан саговорник. Један од оних с којим вам не вреде унапред смишљена питања. И то је добра ствар.
До њега није било лако доћи – интервјуе даје само одабраним медијима, а и тада бира кад ће то бити. После неколико месеци које је Недељник провео „на чекању“ – уз обећања професора, јер је био свестан да нам је „дужан“ интервју – у јануару ове године стигло је зелено светло: 12. марта у 12.30 часова (по времену источне обале САД) имате пола сата, телефоном, с професором Чомским.
Пола сата, и ни секунд више.
Тих пола сата се – можда и зато што смо из Србије – претворило у неких четрдесетак минута, али је лични асистент Ноама Чомског потом био непоколебљив.
Штета, али премало је цео један дан за свеобухватни разговор с професором. Нисмо, рецимо, у разговору стигли да се дотакнемо ни да ли су нам се у владајућој доктрини либералне демократије обистиниле Ничеове речи да „држава лаже на свим језицима добра и зла, и ма шта да говори – лаже, и ма шта да има – украла је“. Нити зашто су у основи светске нестабилности и стварања новог поретка сада, уместо религије и национализма, Мистер Долар и Мистер Евро. Нити како се, веровали или се, појавио у пародији на „Гангнам стајл“ насталој на његовом МИТ-у.
Нисам стигао ни да га подсетим на чланак који сам пронашао, а који је 1970. године написао за New York Review of Books, први његов чланак којем је тема Југославија. Писао је тада о студентским протестима у Београду, о Владимиру Мијановићу (Влади Револуцији), о „савести Југославије“, мале земље која се борила против империјализма. А сетио би се, сигурно…
Зато је професор Чомски без длаке на језику говорио о проблему Косова и Метохије, о својој преписци с Добрицом Ћосићем, о томе зашто Западу одговара што је Влада Србије састављена од „националиста“, о америчким империјалним амбицијама, о Слободану Милошевићу и етничком чишћењу Крајине, о лицемерју Хашког трибунала, о Угу Чавезу и Моамеру Гадафију…
Кренимо од Косова. Српски политичари – председник, премијер, заменик премијера – прошле недеље су у Бриселу, а потом и у Београду, пред представницима Европске уније преговарали с Приштином о формирању и надлежностима заједнице српских општина. Ово је још један корак ка практичном – мада не и формалном – признавању независности Косова. То ће представљати финале процеса који је почео још деведесетих година, а кулминирао и НАТО бомбардовањем тадашње Савезне Републике Југославије, којем сте се те 1999. жустро успротивили. Да ли сте тада, када је НАТО интервенисао због Косова, предвидели да ће Србија једног дана бити доведена у ситуацију да призна независно Косово?
Тај споразум о којем говорите, којим Србија практично признаје Косово, известан је?
Па кажу да јесте, да је остало само, како кажу овдашњи политичари, да се усагласе ситни детаљи.
Па, нисам то могао да предвидим. Али не могу да кажем да сам изненађен. Могу да разумем притиске под којима се налази Србија, и једино што нисам знао јесте када ћете попустити пред тим притисцима. Па, је ли онда прича око Косова готова?
Не формално. У Уставу Србије и даље постоји преамбула по којој је Косово и даље саставни део Србије. Али, из Европске уније стижу недвосмислени сигнали да ће Србија морати да се повинује и да прећутно дозволи независност Косова ако намерава да настави пут ка Европској унији, што нас доводи до следећег питања: Да ли је то добра погодба за Србију – Косово за Европу?
Постоје позитивни и негативни аспекти. Србија, наравно, има своја права на Косову, којих ће се сада очигледно одрећи, али приступање Европској унији је у овом тренутку прилично дубиозан потез. Чак и под условом да ће вас Европа прихватити, што ни у ком случају није извесно. Знате, Европа је веома расистички настројена према идеји да у Унију уђу Срби, тако да то неће бити тако једноставно. Ево, Турска покушава да уђе већ годинама. А с друге стране, није ни очигледно да је то права ствар коју треба да радите. Европа тренутно срља у једном самоубилачком правцу.
У поређењу с њом, америчка финансијска политика изгледа веома прогресивна. Сама идеја да наметнете мере штедње државама представља економску катастрофу, и сада видимо шта се догађа. Сваки нормалан економиста то види, а чак и Међународни монетарни фонд више не намеће штедњу. То уништава сиромашне земље, периферне земље Европске уније, попут Грчке, Шпаније, Ирске, Португала, Италије – која је следећа. То их просто сатире, за разлику од богатих земаља, које кризу толико и не осећају. А ако би Србија икада ушла у Европску унију, била би део периферије. Зато је то врло озбиљан проблем. Ево, Шпанија је добар пример. Ишло им је прилично добро све до почетка кризе, нису имали велики буџетски дефицит. Нису имали ни превелику јавну потрошњу, то су углавном митови које пласирају банке. А банке су одговорне за кризу. Шпанске банке, немачке банке…
