Pročitaj mi članak
Као и у Југославији.
За Југославију важи исто. А Америка и Велика Британија су се већ 1943. окренуле против партизана, када су се искрцали у јужној Италији. Једна од њихових првих одлука била је да врате делове старог режима – међу њима чак и неке осведочене ратне злочинце – да униште покрет отпора, чак и да убијају партизане. У Грчку су Британци стигли годину дана касније, и памти се Черчилово наређење да његова војска посматра Атину као непријатељски град, јер је он био под контролом грчке левице. Крајем четрдесетих тамо је, уз обилату помоћ Америке, вођен крвави рат у којем је страдало и до 150.000 цивила.
Сличан пример је и савезничко бомбардовање српских градова.
То је иста ствар. Њихова идеја је увек да успоставе стари, традиционални поредак, и да се побрину да тај режим буде под америчком контролом. Партизани и левичари су се борили и за права радника, а то Америка није желела. Тако да то није двоструки аршин, него један једини: врати традиционалну владавину и само се увери да је на америчкој страни, а не против. Исто се догодило и у Јапану, где су поново успоставили режим и подривали демократију, уништили синдикате, вратили на власт неке фашистичке елементе.
Кад сте поменули српску мањину у Хрватској, не знам да ли сте упознати са чињеницом да је Хашки трибунал прошле године ослободио двојицу хрватских генерала, Готовину и Маркача, доневши одлуку да они нису одговорни за злочине у Крајини, из које је скоро 200.000 Срба протерано 1995. године. Прошлог новембра радио сам интервју с Питером Галбрајтом, бившим америчким амбасадором у Хрватској. Он је тада за Недељник рекао да су „Американци дозволили Хрватима да очисте Крајину због онога што су Срби раније те године (1995) урадили у Сребреници“. За Сребреницу ће неко одговарати, али за Крајину неће нико?
Сигуран сам да знате шта се догодило у том суду кад је група западних адвоката, међу којима су предњачили Канађани, поднела оптужницу против НАТО пакта због бомбардовања Србије. Тада је председник суда Луиз Арбур казала да суд неће разматрати никакве тужбе против НАТО-а. Ето, то вам је неутралност тог суда. Он је изнад свега политички. А није у томе усамљен. И први послератни трибунал, Нирнбершки процес, био је такав, а он је од свих трибунала који су дошли касније могао да тврди за себе да је аутентичан и фер.
Савезнички тужиоци у Нирнбергу су говорили о томе да је „почињање агресивног рата највећи злочин“. А зар није оно што је НАТО радио у Ираку и Југославији управо агресивни рат?
То је савршен пример. Пример из уџбеника. Нирнбершки процес је морао да дефинише ратни злочин, јер пре њега није постојала та дефиниција, а он га је дефинисао врло експлицитно како би се искључили злочини које су починили савезници. Примера ради, тешко бомбардовање урбаних центара у Нирнбергу није проглашено за ратни злочин, јер смо ми то радили много више него нацисти.
Нацистички ратни злочинци могли су само да изнесу одбрану да су Британци и Американци радили исте или сличне ствари. Дакле, светом суштински, фундаментално управља сила. Не закон, нити сентименталност. Тако да, поново се враћам на то, чињеница да су српски партизани били толико храбри и толико делотворни у борби против нациста нема апсолутно никакав значај за Британију и Америку после рата. Баш као ни у Вијетнаму, Италији, Грчкој, било где другде. Они прате своје интересе, интересе моћи. Нема осећајности, нема правне одговорности. Тако функционише свет.
Онда је потпуно апсурдно, кад се вратимо на питање независности Косова и међународно право, да уопште говоримо о том праву или некој међународној правди. Систем не да не функционише, него и не постоји?
Мени је, рецимо, драго што постоји Повеља Уједињених нација, и то је одлична ствар. Добро је и што имамо универзалну декларацију о људским правима. Али морамо да схватимо да моћни не хају за то, да их је баш брига. Они су савршено вољни да искористе међународно право као оружје против других. Не само то, ово је и званично. Кад је Савезна Република Југославија желела да због бомбардовања тужи НАТО Међународном кривичном суду, Америка се повукла из поступка на веома интересантан начин, који је Суд прихватио. Део југословенске тужбе био је геноцид, је л’ тако?
А када су Сједињене Америчке Државе потписале конвенцију о геноциду – четири године пошто је она састављена – у њу су убацили одредбу по којој САД не могу да буду њој подвргнуте. То значи да је Америци, по америчком закону, дозвољено да врши геноцид. Суд је то прихватио, јер су таква правила. Државе – осим поражених држава – не могу да буду подвргнуте било ком међународном закону сем ако се сложе с тим, а Америка се није сложила. Америка је помогла да се установи Међународни суд правде, али је у исто време одувек резервисана, јер се Америци не може судити по било ком међународном уговору. Што значи да је Америци дозвољено да крши Повељу Уједињених нација.
Напокон, то значи да није уопште важно ко седи у Белој кући. Једном сте изјавили – и тиме изазвали гнев многих у вашој земљи – да Џорџ Буш није био много бољи од Бин Ладена. Многи ван Америке, као и у њој, мислили су да ће Обама донети неке промене, али се то није догодило. И даље имамо нападе због „предвиђене самоодбране“, нападе беспилотних летелица, америчке војнике свуда по свету… Јесте ли мислили да ће бити бољи, или сте очекивали да ће владати по истој доктрини о којој је званично говорио Хенри Кисинџер?
Није да нема промена. Примера ради, терористе и друге људе који се не свиђају америчкој влади, по Бушовом програму требало је хватати и мучити. Океј, то је био Буш – ухвати и мучи. Обама је другачији. Код њега је – убиј их.
Беспилотним летелицама, ако можеш.
То је промена. То је баш промена.
Пре две недеље преминуо је председник Венецуеле Уго Чавез, који је био ваш велики поштовалац – иако сте га јавно критиковали што је имао превише власти у својим рукама, што је постао аутократа. Шта ће се догодити с Латинском Америком која је, због лидера као што су Чавез, Ево Моралес, Рафаел Кореа, почела да се окреће сама себи, и заузврат окренула леђа Сједињеним Америчким Државама? Да ли ће Америка покушати поново да потчини континент?
