Pročitaj mi članak
Не, мислим да су промене предубоке. Председници Бразила – најважније земље јужне хемисфере, највеће и најбогатије, с најбољом привредом – Луиз Ињасио Лула, и његова наследница Дилма Русеф, давали су велику подршку Чавезу. Лула је непосредно по смрти Уга Чавеза написао чланак у којем је величао његову владавину. Тај раскид Латинске Америке од америчке доминације јесте једна спектакуларна ствар.
Пре само неколико недеља догодила се сјајна илустрација тога: фондација Отворено друштво, коју спонзорише Џорџ Сорош, објавила је студију о мучењу затвореника на глобалном нивоу. Проучавали су многе земље – међу њима је био већи део Европе, Блиски исток, наравно, где се догађа много мучења, Азија, Африка. Али, међу учесницима, ни на листи, није било нити једне државе Латинске Америке. Нити једна једина држава није желела да учествује у кампањи коју су предводиле Сједињене Америчке Државе. То је двоструки успех. Пре само двадесет година Латинска Америка је била потпуно у џепу САД, а земље Јужне Америке биле су, уз то, главни глобални центар мучења затвореника. То је било док су били под америчком контролом. Сад је све другачије. Чавез је имао велики утицај на то, али није само он једини заслужан.
Једном приликом сте рекли да би државе попут Србије требало да крену путем Латинске Америке… Шта сте под тим подразумевали?
Свака мала земља има проблеме. А у Латинској Америци било је другачије. Еквадор и Рафаел Кореа нису то могли да ураде сами, рецимо, већ је све било део великих промена које су се догађале у читавој хемисфери. Србија је у изолованој позицији, и пред њом су веома тешка питања. То је као Грчка. Можете да кажете да би Грцима било боље да нису у еврозони, да имају контролу над сопственом валутом. Али, они не могу то тако једноставно да ураде – улози су велики а последице још веће. Ништа није једноставно. У случају Латинске Америке, оно што је толико драматично и толико узбудљиво јесте што је читав један континент рекао „доста“. Кад погледате западну хемисферу, Сједињене Државе и Канада су у њој прилично изоловани. Пре око годину дана у Колумбији је одржана конференција земаља западне хемисфере, али на њој није донета коначна декларација јер није било консензуса. А није га било око два питања: први је био пријем Кубе у ту организацију, а други је декриминализација дрога. У та два питања Америка и Канада су остале потпуно на једној страни. Већ на следећој конференцији, ако до ње дође, можда те две земље буду и искључене. Ово је енормна промена у глобалном систему.
Чавезова смрт онда неће зауставити тај процес?
Сумњам да хоће. Мислим да је он једноставно превише јак. Чак је и Колумбија, земља која је највише под америчком контролом, одбацила америчке војне базе, а председник Сантос је такође одржао један веома топао говор после Чавезове смрти. Ово је веома дубок феномен, који је обузео читав континент. И други региони у свету могу да крену у истом правцу. Арапско пролеће је зато било веома застрашујуће за Америку и њене савезнике.
Али су ипак подржавали борбу против Гадафија и његово смакнуће?
Видите, то је другачије. Британија и Америка су веома снажно подржавале Гадафија готово до самог краја. Али, у овом конкретном случају, мислили су да би могли да добију владу која ће бити још боља за њих, која ће бити још више под њиховом контролом. Гадафија нису потпуно контролисали. Он је радио многе ствари које им се нису допадале. Био је, између осталог, и главни финансијер Афричког националног конгреса (Нелсона Манделе) у оно време кад су Америка и Британија отворено подржавале апартхејд у Јужној Африци. Био је несталан, плаховит, није га било лако ставити под шапу. Они су угледали шансу да у Либији добију владу на коју би више могли да се ослоне, и одлучили су да искористе ту шансу.
И погрешили. Чак је и амерички амбасадор у Либији убијен у том новом режиму.
Па, да. Да ли су били у праву или не, то ће се видети ускоро. Тренутно је Либија у потпуном хаосу, али видећемо шта ће се догодити. Ако обратите пажњу на друге државе у региону, Америка и њени савезници су покушали да спрече било какве значајне помаке према демократизацији тих „нафтних диктатура“. Они су отворено подржавали репресивне мере у Египту и Тунису, и чак и сада покушавају да рестаурирају стари режим или његове делове што више могу.
Да не помињемо подршку Саудијској Арабији, држави за коју се не може рећи да се баш добро котира на пољу људских права…
Али је тамо највише нафте. Саудијска Арабија има врло репресивни режим, који не преза од насиља да спречи било какве покушаје да се освоји део људских права. А Запад га отворено подржава.
Вратимо се, на крају разговора, на Србију. Пре неколико година сте написали писмо тадашњем председнику Србије Борису Тадићу, у којем сте га позвали да помогне радницима фабрике „Шинвоз“ у Зрењанину. Од тада се није много ствари променило набоље у нашој земљи – живе ране које је донела накарадна приватизација (и чије је разрешење један од услова које нам је поставила Европска унија) никако да зацеле, незапосленост је огромна, корупција је и даље један од главних проблема… И све то у земљи која се до пре само две-три деценије поносила оним неуспелим експериментом званим „радничко самоуправљање“, о којем сте много писали и за који сте, на примеру Аргентине и њеног изласка из кризе, рекли да је будућност.
Систем који сте имали је размонтиран већ осамдесетих година прошлог века. Много тога је било погрешно у вези с бившом Југославијом, али било је неких позитивних ствари, као идеја о самоуправљању. Наравно, тешко да би ико код вас данас могао да помисли да га поново успостави. Било би то готово немогуће. Али, све то морате да решите сами са собом. Европска унија вам неће помоћи.
Кратка биографија
Аврам Ноам Чомски рођен је у Филаделфији, држава Пенсилванија, 7. децембра 1928. године. Отац му је био Вилијем Чомски, јеврејски научник и члан „Индустријских радника света“, који је потицао из Украјине. Његова мајка, Елзи Чомски, дошла је из данашње Белорусије. Први чланак написао је кад му је било десет година. Био је то текст о претњама ширења фашизма, праћеним падом Барселоне у Шпанском грађанском рату. Од 13. године потпуно се поистоветио с анархистичком политиком.
Кад је завршио Централну високу школу у Филаделфији 1945, започео је студије филозофије и лингвистике на Универзитету у Пенсилванији учећи од филозофа Веста Черчмена и Нелсона Гудмена и лингвисте Зелига Хериса. Предавао је на Харварду до 1951, да би прешао на Институт за технологију у Масачусетсу, где непрекидно предаје од 1955. године. Иако су његове лингвистичке теорије револуционарне, тек ће га Вијетнамски рат винути у сам врх светске јавности. Његов есеј „Одговорност интелектуалаца“ из 1967. постао је бестселер.
Упркос својој критичности, Чомски је наставио и даље да живи у САД, зато што и даље верује да је то „највећа држава на свету“. Овај коментар је касније објаснио говорећи: „Процењивање земље је бесмислено и ја никад не бих користио такве речи, али то је један од америчких успеха, посебно на подручју слободног говора, што је постигнуто после вишевековне борбе, чему се треба дивити.“
Ноам Чомски има почасне дипломе 37 универзитета широм света, међу којима су и Кембриџ и Харвард. Члан је две америчке академије наука и уметности, али и Српске академије наука и уметности, у Одељењу друштвених наука.
Аутор је више од стотину књига из поља лингвистике, политике, филозофије и друштвеног активизма.
Супруга Керол, такође лингвисткиња, преминула је 2008. године. С њом има троје деце: Авиву, Харија и Дијану.
