Прочитај ми чланак
Гледамо по медијима и друштвеним мрежама како се распламсала полемика између виртуелних партизана и четника. Повод је рехабилитација Драже Михаиловића. Да се разумемо, ђенерала Дражу Михаиловића је требало одавно рехабилитовати и дати му заслужено место у нашој историји као вођи једног од два антифашистичка покрета.
Но, поставља се питање зашто се то баш сада урадило и да ли то има неку политичку позадину?
Када је Дража Михаиловић рехабилитован, дигла се на овог „вођу трећег српског устанка“ медијска кука и мотика. Њега осуђују субноровци, министар Вулин и његови, министар Дачић и социјалисти, чедисти, аутономаши, Загорке Голубовић, Пешчаници Слободне Европе и остали. Шта повезује ову шаролику скупину, која је често на супротстављеним политичким позицијама? Титоистичка прошлост и жал за старима временима или још нешто?
Кад видите ту и такву бесомучну пропаганду против Драже Михаиловића, помислите да ту мора да постоји нека „тајна веза“. Кад видимо да и прозападни и проамерички медији воде кампању против Чиче, ствари постају јасније. Западу одговара поларизација у Србији, јер је тако Србија подељенија и слабија. А слаби нису проблем за остваривања циљева – били они независно Косово, унитарна БиХ или натовска Црна гора, мање је битно. Битно је да Србија буде пасивна и забављена својим јадом.
Са друге стране су се подигли и „четници“, у одговору на „партизанске провокације“. И овде је ствар остала у оквирима задате игре – преупуцавања једних и других без настојања да се те поделе превазиђу после седам деценија. Тако су, на жалост, у служби подела и једни и други, и партизани и четници. Нарочито они који су радикалнији и непопустљивији у својим ставовима.
Емил Влајки, потпредседник Републике Српске и занимљив интелектуалац је једаред рекао да су Американци имали за циљ да запале Балкан па им је за то требало да подстрекавају екстреме и националисте на свим странама. Код Срба су улогу „националистичких“ хушкача имали Драшковић и Шешељ, који су почетком деведесетих имали и заједничку странку. Они су промовисали америчко четништво, ишли по дијаспори и сакупљали новац за своју верзију „четништва“. Да је ова теза тачна потврђује и изјава Вука Драшковића у којој прети свима онима у Рашкој области, а исламске су вере, да ће сваком ко се дрзне да подигне турски барјак бити одсечена рука. Ово је имало за последицу јачање муслиманско-српске конфронтације и јачање позиција радикалнијих муслимана, попут Изетбеговића. Са друге стране се стварала основа и за нове унутарспрске поделе и сукобе. Све је ово одговарало Америци и Западу у том моменту. Они су желели урушавање СФРЈ уз могући међуетнички рат на крају кога би се, као у вестерну, појавила америчка војска на коњима.
Нажалост, како они изрођени, који данас величају Тита и титоисте, тако и они који „бране Дражу“, представљају две стране исте медаље. Медаље српских подела и надгорњавања. Тако су и у ову ујдурму око рехабилитације Драже Михаиловића странци искористили да поделе Србију кроз кампању и једнострану полемику. Нарочито кад видимо како су се у читаву кампању укључили западни медији, попут америчке Слободне Европе и сорошевског сајта, Пешчаника. Кад они нешто раде, они то не раде случајно, а ни без процене ризика. Са друге стране су дошли „спаринг партнери“, од којих су многи у својој каријери имали безбедносно интересантне податке и информације.
Србији нису потребни више ни партизани, а ни четници, иако свима треба дати јасну и праведну историјску оцену, већ национално помирење засновано на искуству и мудрости. Као што је Радован Караџић на почетку ратних збивања у БиХ направио компромис, јер је желео да помири четнике и партизане, па је на крају имао у истом српском строју оне који су величали црвену звезду, али и кокарду. Да се није на почетку тако поставила нова власт Републике Српске према односу сукоба четника и партизана, било би вероватно дубљих подела а можда и сукоба.
Рехабилитација Драже Михаиловића је била неопходна због рехабилитације нашег народа и наше историје. Да би се поштовао принцип праведности потребно је имати објактивност и уравнотежен приступ. Рехабилитација је потребнија нама, но Дражи. Како се око тога дигла велика пометња, опет је испало да је и сама рехабилитација прилика да „регион“ опет запљуне Србију. Стога су обе стране криве за поделе и подстрекивање „фракцијских подела“. Нама данас, у двадесет првом веку, потребна је афирмација врлина и вредности наше традиције и историје, а не да се батргамо у сопственом глибу кроз поново рециклиране сукобе неочетника и неопартизана у напаћеној и бедној Србији.
(Видовдан – Драган Милановић)
