Pročitaj mi članak

Neljudskost, bestijalnost, surovost zločina u Grdelici: Za NATO kolateralna greška

0

General Vesli Klark sramnim ciničnim pričama pokušao da umanji odgovornost za zločin u kome je najmanje 15 ljudi ubijeno, 50 ranjeno, mnogi se i dan danas vode kao nestali

„Не треба се бојати људи него нељудског у њима!“

Ове речи уклесане су на споменику поред железничког моста на Јужној Морави у Грделичкој клисури, а 24 године касније, исто питање остаје без одговора, и на њега никад неће бити одговорено – Зашто?!

Бес, хир, мржња, обест, право јачег, нељудскост која боли, суровост, бестијалност, срамота до неба.

Да ли су категорије у којима данас размишљамо и по којима живимо исте категорије оних који су наредили, повукли обарач и оправдавали злочин, или су потпуно различите, па одговор на поменуто питање не вреди тражити.

У возу радници, читаве породице…

На данашњи дан 12. априла 1999. године, био је други дан православног Васкрса, са два пројектила, злочинци за командама НАТО авиона погодили су други и трећи вагон путничког воза 393 на линији Београд – Солун. У тренутку удара, воз је прелазио железнички мост преко Јужне Мораве у Грделичкој клисури, у возу радници, читаве породице које су путовале за Васкрс до родбине или се враћали кућама после празника. Колико је људи погинуло ни данас није тачно утврђено. На згаришту је нађено девет лешева, остаци још четири људска тела, кондуктери су касније испричали да је у та два вагона било најмање 50 људи, сви цивили. Међу погинулима били су и тек венчани Ана Бјелетић и Иван Марковић, истраживачи у области хемије. Међу погинулима био је и шестогодишњи дечак, више десетина људи је рањено. И данас се многи људи воде као нестали.

Воз са линије Београд – Солун кренуо је тог дана из нишке станице са 15-так минута закашњења, саобраћао је само до Ристовца. Било је то време бомби, страдања, смрти, крви. Само неколико дана раније погођени су објекти спортског центра на Торнику, убијена су, ни криви ни дужни, тројица младића, шест дана раније НАТО бомбе убиле су петоро људи у Алексинцу, два дана касније 70 Албанаца убијено је у НАТО масакру на путу Призрен – Ђаковица, десеторо људи убијено је у Приштини, широм Србије бомбе су падале и на стратешке објекте, циљеве, али су страдали и цивили, на улицама, у аутобусима, на мостовима, у болницама…

Други и трећи вагон спржени

Воз на мосту преко Јужне Мораве погођен је у 11 сати и 39 минута, ракетама АГМ – 130 које су испаљене са НАТО авиона Ф-15Е.  Укупно су испаљена четири пројектила, два су погодила воз, два друмски мост у близини. Од силине удара, од композиције су се одвојили локомотива и први вагон, други и трећи вагон су спржени, четврти је остао залепљен за шине.

Главнокомандујући НАТО, генерал Весли Кларк неки дан после масакра у Грделици цинично је устврдио да је мета био мост а не воз, да се „воз кретао превише брзо“, да пилот није могао да опозове пројектил који је већ испаљен. Кларк је тада правдајући пред међународним јавним мњењем тешки злочин рекао да је прва ракета испаљена са велике даљине и да пилот није био у прилици да визуелно препозна воз, да је даље, „схватајући да је воз погођен али верујући да још увек може да заврши мисију испаљивањем још једног пројектила на мост преко кога је прошао воз“, пилот у пролазу испалио још једну ракету која је – такође погодила воз.

Други пројектил, други погодак у воз пун несрећних људи, Кларк је тада, а било је то време кад су злочини једноставно правдани сентенцом „колатерална штета“, описао као „неопрезни инцидент“ у коме се „воз кретао у подручју циља, скривајући се у диму првог поготка“. Кларк је тада, уз кратку опаску како је, ето, и посади и свима њима у штабу НАТО жао, да је то „једна од оних ствари за жаљење које се дешавају за време кампање“ у салви оправдања описао и да је „пилот имао мање од секунде да реагује“.

Овај генерал, ратни јастреб НАТО-а, тада је, тражећи оправдање за десетине спржених људи, рекао још и да у команди Алијансе, ето, „раде најбоље како би избегли колатералну штету“. Џон Хамр, високи амерички званичник, неколико месеци касније је, говорећи у Конгресу САД, разјаснио да они „никада нису желели да униште воз или убију људе у њему“, да су само  хтели да униште мост и да „жале због инцидента“. 

Снимак злочина убрзан 4,7 пута

Касније су НАТО планери у циљу да оправдају напад приказали видео снимак са камере на авиону, испоставило се да је снимак предочен јавности убрзан барем три или четири пута, све како би се доказало да пилот није имао довољно времена да разазна шта гађа.

Немачки лист „Франкфуртер Рундшау“, у јануару 2000. године изашао је са тврдњом да је видео клип из Грделице убрзан више пута у односу на реалну брзину „како би се створио погрешан утисак брзине воза“, а из Пентагона и НАТО стигло је објашњење  да је „грешка била резултат убрзавања снимка у сврху борбене процене штете“, али да „снимак није успорен за конференцију за новинаре“. Немачки лист касније је установио да је снимак приказан јавности убрзан 4,7 пута.

Када су тог времена, новинари немачког листа покушали да добију коментар НАТО-а за своја открића главнокомандујући америчке ратне авијације за Европу саопштио је да они нису одговорни за давање информација о овом случају, а у седишту главних снага НАТО-а за Европу на питање „да ли ће још једном бити преиспитан случај у Грделичкој клсири“, одговорили су да је то „за њих – стара прича“.
Упркос тврдњама Кларка, „Рундшау“ је јануара 2000. после својих истраживања објавио да је пилот, односно официр за управљање ракетним системима првог авиона који је погодио мост „имао 40 секунди времена да наредни бомбардер извести о томе да се на мосту налази воз, чиме је нови напад могао бити избегнут“.

Карла дел Понте: Масакр цивила у возу – сразмеран

Још у мају 1999. године, док су бомбе на Србију увелико падале,  Међународни трибунал за бившу Југославију успоставио је комитет чији је циљ био да установи да ли је током НАТО бомбардовања било кршења међународних норми, правила ратовања. У финалном извештају, што се тиче овог „случаја“, Карла дел Понте била је мишљења да је напад на воз пун цивила био – „сразмеран“. 

„Мишљење комитета је да је мост био легитиман војни циљ. Путнички воз није био намерно циљан. Особа која је контролисала бомбе, пилот или официр система наоружања, циљао је мост, и услед веома кратког времена, није успео да препозна долазак воза док је прва бомба била у лету. Воз је био на мосту када је мост нациљан други пут и дужина моста је око 50 метара… Мишљење комитета да информација у односу на напад са првом бомбом не даје довољно велику основу да би се започела истрага“, стоји у поменутом извештају.

Истина је да је у Комитету било различитих мишљења да ли се пилот понашао непромишљено, важна је завршна препорука, а она је била „да напад на воз у Грделичкој клисури не би требало да истражује тужилац“. Коментар А. П. В. Роџерса тада је био „да комитет мора да сматра да је испаљивање првог пројектила била легитимна акција против војног циља“, а да је „испаљивање друге ракете грешка расуђивања у жару тренутка“.

Приче које кидају душу

И док је, што се западних генерала, аналитичара, планера, официра за управљање бомбама, назови људи, прича о Грделици била тек „случај“, „колатерална штета“, „право на пропорционалност“, приче о људима из воза 393, о њиховим судбинама и дан данас кидају душу.

Ана Бјелетић из Лесковца и Иван Марковић из Владичиног Хана били су венчани тек неколико месеци раније. Лесковачки новинар Милан Момчиловић писао је пре десетак година како су њих двоје нераскидивим нитима били повезани од првог дана упознавања на факултету све док их 12. априла 1999. године НАТО ракета није спржила у вагону воза у Грделици.

Ана је била одличан ђак, побеђивала на окружним и републичким такмичењима из математике и хемије, Иван се активно бавио кошарком, био одличан студент, војску служио 1992. године на Плитвицама… Обоје су дипломирали хемију као одлични студенти, уписали постдипломске студије – Ана биохемију, Иван органску хемију, запослили се као истраживачи, изнајмили стан у лесковачком насељу Дубочица…

У НАТО процедурама, у њиховим правилницима није предвиђено да се суди пилотима који кидају туђе снове о животу, деци, будућности. За њих су Ана и Иван тек – „случај“, тек „колатерална штета“. 

Ане и Ивана није било међу рањенима

Ана је волела цвеће, испричао је Момчиловићу Анин отац Жарко Бјелетић. Неколико дана пред трагедију читала је књигу Моме Капора „Смрт не боли“.

Који дан пред трагедију Иван је добио позив за мобилизацију, по Ану и Ивана требало је да дођу Иванови родитељи, њих двоје ипак су кренули возом, Ана није морала да путује, желела је да буде уз Ивана док не обуче униформу… Кад је стигла вест о бомбардовању воза, Жарко, Анин отац који их је отпратио до станице, узалуд их је тражио по болници, није их било међу рањенима. Сахрањени су на гробљу у Владичином Хану.

Жртве Грделице ни 24 године нису пребројане. Именом и презименом утврђено је 15 жртава. После злочина, трагедије, форензичари су се суочили са тешким мукама, због разорне моћи пројектила, ослобођене термичке енергије, тела побијених није било могуће идентификовати, мало је могла да помогне и ДНК анализа, многа тела била су тек пепео… За неке од убијених нико се није интересовао јер су страдале читаве породице.

Ни трунке поштовања за жртве

Анин отац, угледни лесковачки професор Жарко Бјелетић који је годинама, достојанствено, само је он знао како, носио на плећима тешку трагедију која је задесила његову породицу, преминуо је прошле године.

Неколико година раније, сведочио је новинару из Лесковаца Игору Митићу о својим ранама, причао да му је најтеже док слуша западне званичнике који бескрупулозним изјавама покушавају да заташкају злочин.

„Боље им је да ћуте уместо што се брукају оним што говоре. Немају ни трунке поштовања за жртве и њихове породице. Ничег се не стиде, а требало би да их буде срамота што су убијали невине људе, криве само зато што су Срби. Правдали су се сипајући со на наше ране и то не престају да чине ни после више од две деценије од злочина који су починили“, причао је професор Бјелетић.

Izvor: rt.rs

Oznake: , ,