Нисам само хрватска „писачица“ коју воле Срби, каже за себе ријечка књижевница Ведрана Рудан, жена оштрог језика и још оштријег пера, која је, бар у нечем, ујединила Србе и Хрвате. И једни и други воле да је читају, упркос томе што је неки обожавају и дижу до небеса, а други презиру и одбацују. За ову даму у најбољим годинама, која живи између прошлости и будућности, а најоштрије критикује садашњост, може слободно да се каже да је вратила веру у књижевну реч већ по томе што, за разлику од многих људи од пера, не ћути, већ се храбро бори са ветрењачама.

* Кажу да сте најконтроверзнија хрватска књижевница, која се усудила да проговори о ономе о чему други ћуте, о трулости либералног капитализма, односу Хрвата и Срба, Американцима, цркви. Јесу ли ти насртаји на табуе храброст или лудост или напросто бол због неправди које сви видимо, али мало ко диже глас?

– Баш ме брига што се о мени говори. Бирам теме које мене интересују, а то су све оне које сте набројали. Нисам ни храбра ни луда. Контроверзна? Ја? Контроверзне су све ове наше и ваше будале које већ двадесетак година дозвољавају да им криминалци уништавају животе и упорно не дижу ни глас, ни куку, ни мотику. Ужасава ме чињеница да на просторима покојне Југе живи толико стотина хиљада кретена.

* У књизи „Амаруши“ пишете „нема човека који не зна где је био када је убијен Кенеди и када је умро друг Тито“. Је ли време Кенедија и Тита било боље за свет у којем живимо?

– Сигурно је било боље. Ми старији се сећамо да смо имали право на бесплатно лечење, школовање, да смо имали посао и кров над главом. Ни у лудом лудилу нисте могли да видите човека који држи главу у контејнеру у нади да ће у њему наћи кост коју би могао оглодати за ручак. Млади о томе појма немају и мисле да је увек било овако како је данас и да боље не може. Медији намерно затиру свако присећање на бољу прошлост. 

АМЕРИЧКИ КАУБОЈ УВОДИ ДЕМОКРАТИЈУ

* УВЕК сте веома критични према Американцима и њиховим политикама, без обзира на то ко седи у Белој кући…
-Америчко увођење демократије огњем и мачем код мене лично већ годинама с једне стране изазива жестоко гађење, с друге досаду. Стално исти каубој улази у град и прави ред. Овога га је пута на дну прашњаве главне улице сачекао њему сличан разбојник. Бар већ на старту није 1:0. Стотине хиљада Украјинаца, који ће овај двобој платити главом, нека почивају у оном миру у коме почивају и остале жртве светских сила.

* Бившу Југославију не волите да називате „регион“ и кажете да „у нашим сећањима Југе неће бити мање ако је прекрстимо“. Какве се то Југославије ви присећате?

– Хтели ми то признати или не, живели смо у уређеном друштву. Куповање дипломе био је ексцес, мржња се није неговала попут болесне орхидеје, банке се нису обијале, али нису ни поробљавале, политичари нису свакодневно наручивали убиства. Свако ко је иоле нормалан морао би из овога што је настало распадом Југославије да побегне главом без обзира.

* Од ваше прве књиге „Ухо, грло, нож“ подједнако вас добро прихвата књижевна публика Хрватске и Србије. Да ли се то на Ведрани Рудан, бар када је књижевност у питању, враћа оно фамозно братство и јединство?

– На овакво питање могу са поносом да одговорим, прихвата ме свет, не Срби и Хрвати. Ових дана се у Америци преводе три моје приче и једна књига. Ја нисам само хрватска „писачица“ коју воле Срби. Никад ни у једном тренутку нисам о себи мислила да сам локално пискарало. Сви су ми читатељи једнако драги, они у Хрватској, Пољској, у Србији, Америци, Русији, Француској…

* Има ли излаза из зачараног „балканског круга“?

– Двадесет година након рата ми се још увек гледамо преко нишана. Шансе да наши народи „прогледају“ једнаке су нули. Треба из овог пакла бежати главом без обзира, ако си млад и здрав. Ниједна инострана земља неће онима који побегну бити обећана, али ће у њој сигурно лакше дисати. Старима и немоћнима преостаје једино да себи спраше метак у главу.

* Хрватска данас живи у Европи. Колико Европе осећате као Ријечанка, грађанка Хрватске, која данас, да би дошла до Трста, треба да покаже документе само комшијама, Словенцима? Да ли се нешто променило од времена када сте написали књигу „Црнци у Фиренци“?

– То што Хрватска живи у Европи значи да грађани Хрватске живе осетно лошије него пре уласка у друштво којим влада мала група привилегованих и моћних над великом групом бедника. Једини од Хрвата и Хрватица који су нешто добили нашим уласком у ЕУ су жене и мушкарци који у Европском парламенту представљају „Хрватску“, ма шта то било. Неки зарађују 10.000 евра месечно. Један од њих, вама његово име баш ништа не значи, жалио се медијима како не зна шта ће с толиким новцем. Тражили смо, наводно, добили смо.

* Коме је, онда, лепше, Хрватима у Европи или Србима пред Европом?

– Питате коме је лепше, онима у паклу или онима пред вратима пакла? 

ПУТИН ПОКАЗАО ЗАПАДУ ЗУБЕ

* Живимо у демократијама, сами бирамо своје вође, па зар није то онда и наша кривица ако смо погрешно изабрали?
-Јесмо криви, јер се нисмо бунили против наших локалних гадова, али и невини, јер нам омер снага није ишао у прилог. Тешко је бости се с рогатим. Своју судбину нису бирали Палестинци, Сиријци, Либијци, Ирачани, Пакистанци. Ни Украјинцима није лако, иако су они у друкчијој позицији. Амери су им са својим европским припузима покушали скројити капу, али се у причу увалио Путин. Први пут је Западу неко након дуже паузе показао зубе. Неће добро да прођу Украјинци, али ће и НАТО имати проблема. Нисам срећна због све већег броја невиних жртава, али кад већ морамо на екранима својих телевизора гледати крваве приче, нека бар једна буде друкчија од свих које смо до сада гледали.

* Често сте у Србији, како данас видите однос Срба и Хрвата?

– Нисам неко ко било што зна о односу „Срба“ и „Хрвата“, зато јер ја људе никад нисам национално дефинисала. За мене постоје људи и нељуди. Ја, људско биће, имам феноменалне односе са људским бићима ма где она живела. У Србији имам заиста много пријатеља, које волим, али не зато што су Срби. Ни њима није битно то што сам Хрватица.

* За БиХ кажете „три шерифа, три салуна и милиони евра зарађених на крви мртвих хероја“. Верујете ли у будућност државе која по многима ни данас не постоји у правом смислу речи?

– Не верујем у будућност БиХ. Распашће се на делове који ионако нису никад били састављени, кад њени господари тако одлуче. Та господа имају велико искуство па ће егзекуцију направити професионално, што никако не значи и безболно.

* Може ли Анђелина Џоли, како је ви зовете – Светска Вешалица, донети мир на овимпросторима и треба ли да посети Вуковар, са Шербеџијом или без њега, свеједно?

– Анђелину Џоли би требало пустити да иде где јој газда каже, јер јој је то посао. Њен газда је и наш газда, па је заиста бесмислено њој забрањивати кретање по земљицама које су све у суштини само америчке базе. Њој није задатак да било коме донесе „мир“, него да се смеши, слика и продаје трулу америчку демократију која је досад у прах и пепео претворила многе земље. Наравно, и Југославију. Наши су људи Америма, то се често заборавља, у тој акцији били ипак само логистика.

* Сада, када је папа Фрања корак до комунисте, хоћете ли бити блажи према цркви и црквеним људима?

– Папа Фрања је папа, ма колико повремено изгледао као човек. Иако ми се свиђа, не верујем му.

* Моја ташта је Ријечанка, као и ви, и сва је несрећна што су „њени леви“ покварили све што се још покварити дало. Не ваља десница, не ваља левица, а ко нам онда преостаје, од Триглава до Ђевђелије?

– Не постоји ни левица ни десница, постоје само разбојници и њихов интерес. Ко нам преостаје? Зашто не питате шта нам преостаје? Ако кажем да је једини излаз у паљењу и убијању свих оних који нам не дају да живимо, оптужиће ме за позивање на тероризам. Ја јесам за тероризам са људским ликом. Онај тероризам који ће са лица земље да помете наше господаре и који ће дати обичном човеку право да живи и ради у миру. Знам да сањам сан који се никад неће остварити. Живимо у робовласничком систему. Тешимо се да нисмо једини. Једнако патимо ми „дивљаци са Балкана“ и „цивилизовани“ Швеђани. Ето, дочекали смо доба када су се пролетери свих земаља ујединили у бесмисленој борби за голи опстанак.

* Били сте на премијери представе „Александра Зец“. Какви су ваши утисци?

– Случај Александра Зец опште је место хрватске новије историје. О умлаћивању загребачке породице Зец све се зна. Пре двадесет година породицу Зец – оца, мајку и ћерку – убили су Синиша Римац, Муниб Суљић, Игор Микола, Небојша Ходак и Сњежана Живановић. Редитељ Оливер Фрљић је уз помоћ феноменалних глумаца направио изврсну представу и огромну већину очију гледалаца напунио сузама. Постоји ли ишта страшније од убиства детета? Да ли је то била представа о злочину? Никако. Фрљићева је намера од старта била јасна – ставити на даске причу о хрватском злочину. Зато се неколико пута у представи спомињу имена убица.

* По чему је прича о Александри Зец посебна?

-Зато јер је девојчица убијена у својој дванаестој години? Многа су деца погинула у рату. Зато јер су српски цивили убијени на језив начин? Много је српских цивила смакнуто на језив начин док се бранила „једина нам Хрватска“. Прича о Александри Зец хрватска је ратна прича над причама само зато јер је троје невиних људи у главном граду Хрватске убила Република Хрватска.

(Вешерње новости)

Ознаке: Ведрана Рудан, интервју, хрватска књижевница