Прочитај ми чланакКрешимир Мишак, хрватски новинар, рок музичар и публицист, познат је као водитељ емисије На рубу знаности која се емитује на ХРТ-у, у разговору за Космопол открива како се манипулише људима преко образовања и медија, али и о економији на другачији начин.
Фото: istinomprotivlazi.com
Крешимир Мишак, хрватски новинар, рок музичар и публицист, познат је као водитељ емисије На рубу знаности која се емитује на ХРТ-у, у разговору за Космопол открива како се манипулише људима преко образовања и медија, али и о економији на другачији начин.
Превише смо закључани у податке који се сматрају апсолутним истинама. Како Ви гледате на то и како се борити против недостатка питања свијести?
-Па ја на то гледам тако да свако људско друштво или раздобље, барем у задњих пет и пол хиљада година, има неку своју парадигму, одговоре на битна питања, као и на она мање битна, која чине ткиво друштва.
Та се парадигма увијек прави да нуди задовољавајуће одговоре на сва питања, али такође омеђује простор ‘дозвољеног’ размишљања. У сваком таквом систему увјерења неке су се ствари проглашене истинама, а друге су пак проглашене немогућима или нестварнима.
Баш не вјерујем да сва та увјерења о стварноме и нестварноме настају спонтано сама по себи, неко иза њих увијек стоји и има неки свој интерес. Иза тога заправо слиједи и то да је главно ‘бојно поље’ ум и систем увјерења сваког појединца. Тако да, ако би се уопште могло говорити о некаквој ‘борби’ , једина вриједна ми се чини она индивидуална, коју свако мора направити сам за себе, а то је нека врста ‘препрограмиравња’.
Може се то назвати и одучавањем умјесто учењем, тако да се све сагледа од нуле, чистим оком. Та ‘свијест’ о којој сви причају била би нека врста кориштења најобичнијег здравог разума. А кад се почне корисити здрави разум, онда се почне јасно видјети како се већина тога око нас не понаша у складу с њиме. Онда креће домино-ефект питања…
Како је надзор над образовним програмима једна од великих полуга за управљање свијетом?
-Рекао бих, из медије, можда најважнија. Што је сасвим јасно из претходног одговора – управо се кроз систем образовања уграђују сви битни параметри онога што би неко требао мислити о прошлости, биологији, свемиру, економији, екологији итд.
Уз то, пренатрпаност тих програма је таква да у тих 15 до 25 година колико траје систем образовања ученик или студент уопште нема времена размишљати о стварима, а камоли пропитивати их. Може се рећи да се бори за голи живот у савладавању градива које на крају већином буде заборављено чим прође неки тест или заврши година. Наравно, нешто и остане, није све тако црно, али то што остане је оно што човјеку омогућује да се даље пробија кроз степеница образовног система и добија цертификате (матура, диплома) и онда једног дана постане мјерило ствари.
Нажалост, на том путу, у систему образовања већ годинама су на удару и смањује се број сати оним предметима који развијају десну половицу мозга (интуитивну, ‘ умјетничку’) попут глазбе или ликовности, а развија се лијева половица мозга која је аналитичка и свијет ‘види’ у дијеловима. На крају су људи које се увијек пита за мишљење и сматра ауторитетима управо, како се то понекад назива, ‘затвореници лијеве полутке мозга’. Мислим да би добар образовни систем био онај који уравноитежује те половице.
Такође, добро је уочити оно о чему пише једна књига која се зова „Weapons of Mass Instruction“, да сама школа има елементе неког војничког ‘дрила’ – 45 минута једно градиво, звоно, па звоно, па опет час, па звоно, па опет час и тако у круг, што је аутор књиге описао као увјежбавање дисциплинираног и издресираног грађанина врло налик ‘издресираности’ или увјетованости неког војника.
Написали сте књигу „Све пише у новинама“, како „обичан“ човјек може препознати медијске манипулације и да ли човјек у данашње вријеме преко постојећих медија може сазнати истину?
-Рекао бих да је углавном довољно замијенити тезе да се добије нешто што има неке везе с истином. Али би ипак прије било корисно знати понешто о стварима и изван новинских текстова, који представљају само изабране информације презентиране на друштвено задани начин. Онда се тек манипулације могу лакше препознати. Што се може, ништа не може без одређеног напора.
Да ли човјек постао жртва маркетинга који нас је натјерао преко реклама да јуримо за аутомобилима и одјећом, радимо послове које мрзимо да би купили ствари које нам не требају?
-Свакако је ријеч о нечем што је још прецизније назвати друштвеним инжењерингом чега је маркетинг свих врста само дио. У томе је кључну улогу одиграо човјек именом Едвард Бернаyс који је још 1928. написао неку врсту радног приручника који је назвао „Пропаганда“. Може га се наћи на интеренту, а ријеч је о искориштавању човјекових унутарњих тежњи тако да их се умјетно повеже с неком идеологијом или производом (ту нема никаве разлике) па да тај производ постане предмет интереса купца који заправо жели задовољити неку другу унутрашњу тежњу, али му је умјесто њега подваљен предмет који ће то наводно учинити.
Да ли сматраш да постоји дуготрајан тоталитаристички план за стицање апсолутне контроле над ресурсима и људима овог планета, над њиховим мислима и увјерењима?
-Мислим да постоји и да је стварно дугорочан. Због те његове дугорочности данас се генерално сматра да не може постојати јер је друштво наводно превише хаотично, али мени се чини да је то све диригирани хаос који увијек завршава на исти начин – још већом централизацијом моћи. Е сад, или они у чијим се рукама та моћ централизира имају тако пуно среће па се све збива да иде њима у приог, или су – што се мене тиче вјеројатније – значајно припомогли томе. Углавно тако да лоше ствари представљају добрима и тако од људи добивају пристанак на разне радње.
Да ли је у плану укидање новца каквог знамо?
-Јест , и то на два начина. Први начин је да се укине папирнати новац (ионако он данас већ представља тек 3 посто укупног новца) и да постоји само електронски новац. Потом ће се и тај електронски новац модифицирати у карбонски или угљични електронски новац. Он ће имате другачије атрибуте од оних на које смо навикли. Бит ће више налик бону за мобител – трајат ће одређено вријеме, неће га се моћи ни заштедјети нити поклонити.
Да би постојао карбонски новац, потребни предуслови (а сви већ постоје или се граде) су паметне мреже и интернет ствари те контролни чипови у свакој кући који ће мјерити сву потрошњу енергије кућанства и појединца и податке слати у неки центар који ће одређивати колико је ко заслужио добити тих карбонских кредита у склад с тиме колико је придонио наводном глобалном затољењу које наводно ствара човјек користећи наводно фосила горива. Што је све скупа само ‘наводно’ јер већ и упознавање с неким темељним подацима о динамици промјена температуре Земље – која се највише збива због Сунца и океана – показује да је код идеје о утјецају човјека на глобално загријавање или хлађење ријеч о малициозној маштарији, заправо намјерном фалсификату.
Како настају економске кризе и да ли их је лако произвести?
-Рекао бих – ништа лакше од тога ако у у твојим рукама финанцијске полуге. Принцип би био овај: Кад се новац пусти у оптицај, настаје економски раст, сви купују, повећавају фирме, задужује се, расте стандард.
Кад се промјеном каматних стопа и другим захватима ( или тек отплатом кредита с којом долазе и камате које чине да у друштву никад нема довољно новца да сви могу вратити дугове) почне смањивати количина новца у оптицају и кад новац почиње тећи натраг према извору, тада почиње економско стезање и оно што се препознаје као економска криза.
Интензитети могу бити различити, али принцип је увијек исти. У темељима производње криза јест чињеница да новац настаје као дуг.
Другим ријечима, не стварају га рецимо државе бесплатно га пуштајући у оптицај него је из неког разлога постало нормално да се државе задужују код неких средишњих финанцијских институција тако што ће те институције направити исто оно што би могла направити држава (или сваки човјек за себе) – ни из чега створе новац, било да га тискају или упишу у рачунало, и потом то што су створили ни из чега посуђују државама која те износе мора вратити с каматама.
Али не брините, она те камате не може створити на исти начин како је створен новац који је посудила, уписивањем бројки у рачунало. И тако у коначници, у недостатку довољно новца да врати главница и камата, финансијске институције могу бити исплаћене правим постојећим вриједностима као што су куће, твртке, земља итд.
