Прочитај ми чланак
Нисам хтео да испричам ову причу док је Михаил Тимофејевич Калашњиков био жив. У августу далеке 1989. отправник послова амбасаде СФРЈ у Авганистану господин Момчило Драшковић јавио ми је из Кабула да је председник Авганистана Наџибулах позитивно одговорио на молбу за интервју. Наиме, у Београду је требала да се одржи Конференција покрета несврстаних земаља, а Наџибулах је најавио долазак на ту конференцију.
Шта да поклоним председнику Авганистана као сувенир, монографију о Југославији, али и нешто „јаче”? Сетих се мог пријатеља заставника Ђуре из Генералштаба, он је „дужио” подрум Генералштаба, а у том подруму било је свакаквих дрангулија. Одлучио сам се за плакету са ликом маршала Тита. Док сам тако са Ђуром ишао ходницима Генералштаба, налетео сам на пуковника Михајла Јовановића, заменика начелника Управе пешадије. Питао ме је шта то носим и за кога, куда путујем.
„Фино, кад већ идеш у Авганистан, донеси ми само један метак калибра 5,45 мм. Мени као сувенир”, био је конкретан пуковник Јовановић.
„У чему је проблем са тим метком?” упитао сам га.
„Тајна совјетског метка калибра 5,45 мм је у сферичном баруту, тај калибар нема нико други у свету. Наши нешто покушавају са тим калибром, али некако килаво иде. Покушавамо да направимо наш аутомат са тим калибром ради извоза, но проблем нам је и лежиште тог метка.”
Обећао сам пуковнику Јовановићу да ћу као свестан патриота и као војник ЈНА учинити све да му донесем из Авганистана тај један метак.
Председник Авганистана Наџибулах примио ме је у Кабулу 23. августа 1989. Пре почетка интервјуа поклонио сам му монографију о нашој земљи и плакету са Титовим ликом. Одмах ме је заскочио питањем – где је и писмено образложење уз такву плакету? Како да му објасним да после Тита плакете у подруму дужи заставник Ђуро? Некако сам се извукао на војну бирократију у ЈНА.
Наџибулах се осмехнуо са „разумевањем”. На крају интервјуа упитао ме је шта он мени да поклони.
„Један метак калибра 5,45 мм, знате, ја сакупљам метке за колекцију.”
„Ваљда желите аутомат који испаљује ту муницију?”
„Да, заправо, ја обожавам такве ствари”, био сам скроман.
„Нема проблема, добићете то што волите.”
Следећег дана у југословенску амбасаду у Кабулу стигао је мали дрвени сандук у којем је био аутомат „калашњиков” АК-47М, серијски број 161823, и четири оквира са 120 метака, калибра 5,45 мм. И пропратно писмо на енглеском, фарси и дари језику да је реч о личном поклону председника Авганистана војнополитичком коментатору југословенског недељника „Данас”. Наша амбасада у Кабулу такође ми је издала сличну потврду.
Претпостављао сам да би на аеродрому у Ташкенту, где сам мењао совјетски војни транспортни авион за путнички авион „Аерофлота” до Москве, могло бити проблема, па сам из сваког оквира извадио по један метак и ставио у ципеле. Нема смисла да разочарам пуковника Јовановића. На аеродрому у Кабулу рендген није регистровао метке у ципелама. Дао сам АК-47М посади совјетског војног транспортног авиона с упутством да они то проследе посади авиона „Аерофлота”, којим сам настављао лет за Москву.
Уместо тога, они су на аеродрому у Ташкенту одмах позвали официре КГБ-а да ухапсе „терористу из Југославије”. И ови су дошли и привели ме у просторије КГБ-а. Никакве потврде нису помагале. Тек када сам извадио бројеве „Данаса” са мојим интервјуима са маршалима СССР-а, Ахромејевом, Куликовом и Јазовом, заједничке фотографије са њима, а то сам увек имао са собом на путу за Авганистан, официри КГБ-а су мало „омекшали” наступ. Ипак, одузели су ми аутомат и четири оквира муниције, али и питали где су још четири метка. Но, нису тражили да скинем ципеле.
Чим сам стигао у Москву, тадашњи наш војни изасланик пуковник Лоренцини одмах ме је упитао имам ли барем један метак. Значи, метак је био тражена роба, а ја нисам хтео да га ико други има пре мог пријатеља пуковника Јовановића. Наша амбасада у Москви одмах се нотом обратила Министарству спољних послова СССР-а „да се деблокира поклон председника Авганистана југословенском новинару и омогући пренос до Београда”. Помогао је око тога и мој пријатељ Сергеј Гришенка, па је министар унутрашњих послова СССР-а Борис Пуго лично потписао решење да ми се враћа АК-47М и да са поклоном могу да полетим за Београд. Сео сам у авион и одлетео за свој рачун у Ташкент да преузмем АК-47М, који су иначе официри КГБ-а звали и АКС-74.
На повратку, на московском аеродрому „Демодедово”, сачекао ме је конзул из наше амбасаде Обрад Копривица. Како да са аутоматом шетам по Москви?
Сутрадан, на аеродрому „Шереметјево” опет је било телефонског проверавања ко то носи аутомат, онда је и посада авиона ЈАТ-а била забезекнута, па ме још нико, ко је требало, на Сурчину није дочекао. А био је последњи дан Конференције несврстаних у Београду, пун аеродром полиције и специјалаца. Треба проћи рендген на излазу, са аутоматом и четири оквира муниције.
Крај приче јесте да су мој аутомат уништили приликом испитивања у фабрици „Застава”, да је директор „Заставе” Маринко Петровић патентирао аутомат М-92, врло сличан мом аутомату, али у калибру 7,62 мм и да је за то узео лепе паре.
А ја сам добио на поклон пиштољ ЦЗ-99. И тапшање по рамену…
(Политика)
