Сваки политички проблем, исто као и свака болест, могу се решити или излечити само ако је правилно одређен узрок болести, односно дијагноза.

Како је албански сецесионизам на КиМ главни узрок угрожавања српске културне баштине на том простору, јасно је да се она може заштити, само ако се сецесионистички процес спречи. Да би се тај покрет спречио потребно је разумети његове узроке, јер тек када се схвате узроци проблема могу се применити успешне мере за решавање проблема. Исто као што се у медицини прво мора одредити тачна дијагноза да би се после преписали прави лекови.

Са те тачке гледишта види се да целокупна српска наука, публицистика и политика, скоро без изузетка, о албанском сецесионизму говоре следеће. Говоре да се тамо ради о изразито секуларном и антирелигиозном националистичком покрету који тежи да уједни све Албанце у једну државу. Резултат такве политике би се по логици ствари завршио на границама такозване Велике Албаније и самим тим би престао албански сецесионистички покрет и непријатељске активности које он спроводи.

Географска граница такве Велике Албаније се завршава негде између Ниша и Прокупља на северу и негде источно од Лесковца, који постаје део те државе. Или у још оптимистичкијем виђењу албанског националног покрета то се ипак завршава негде између Ниша и Алексинца, а даље на север не иде.^[1] То значи да би  остатак Србије после тога био остављен на миру.

Помозите рад Србин.инфо! Да и даље останемо независни, српски, православни, анти-глобалистички сајт.

Истовремено то би значило, да ако је у питању националистички изразито антирелигиозни покрет, како нам говоре наши стручњаци за албанско питање, да би тај покрет требало да буде против уништавања српских цркава и манастира на КиМ. Зато што су они изразити примери средњевековне црквене уметности, а како у држави Албанији живи и 20% прaвославних Албанца, онда би те цркве као споменици православне културе могли да буду узети као албански, исто као што се џамије које су градиле Османлије узимају као примерци албанске исламске уметности.

Међутим, сваки минут видимо да није тако. Мада Албанци, када говоре о Дечанима, Грачаници,^[2] итд. истичу како су то биле цркве које су њихови преци градили, а Срби само преуредили, сваког дана нападају и уништавају те објекте на које се позивају као своје. У исто време никада нису напали нити уништили ни једну џамију. Нису то урадили ни у време најдебљег формалног атеизма у СФРЈ, када су се све њихове партије називале марксистичко- лењинистичким. Када су се представљали као продужена рука комунистичке партије Албаније која је прогонила религију.

 

Напротив, сво то време представљају се као комунисти који осуђују религије, живели су као муслимани. Хранили се као муслимани, обрезивали се и сахрањивали по верским обредима. О томе нам је интересантан запис оставио Западњак Хартмут Алберт, који је посетивши Космет за време постојања комунистичке Албаније, као симпатизер тога политичког пројекта описао како његов домаћин, који се представљао као следбеник Енвера Хоџе у својој кући живи по исламским обичајима. Као закључак зашто је то тако он каже да је то резултат љубави за Албанију, али да ислам уређује унутрашње односе, без обзира на причу о атеизму.^[3]

Дакле прича може да буде управо супротна. Јер ако је тачно ово што каже Хартмут Алберт, ако се ради о исламу онда то сасвим мења ствар. Јер ако је у питању исламски проблем то онда значи да нема идеје Велике Албаније. Односно да је Велика Албанија само етапа у остваривању исламских циљева. А исламски циљеви су планетарни. За њих је свака појединачна држава неважна. А самим тим и Велика Албанија, која је само етапа ка освајању света. У  нашем случају, то значи да давањем Ниша Албанцима ништа не би смо спречили. Јер ће они одатле кренути на Београд, да би са осталим муслиманима допрли до Беча, Берлина, Лондона, Вашингтона…

Ознаке: "Велика Албанија", ислам, Космет, Косово и Метохија, Мирољуб Јевтић, правосљавље, српско колтурно благо