Пре неколико дана осванула вест да ће почетком децембра у Вишем суду у Београду бити одржано прво рочиште у поступку рехабилитације генерала Милана Недића.

У новинама је пре неколико дана осванула вест да ће почетком децембра у Вишем суду у Београду бити одржано прво рочиште у поступку рехабилитације генерала Милана Недића, човека који је проглашен народним издајником због сарадње са окупаторском немачком влашћу, и који је уз помоћ Удбе извршио самоубиство 1946. године. Подносиоци захтева за рехабилитацију су Српски либерални савет, Удружење политичких затвореника и жртава комунистичког режима, као и породица Недић.

Претпоставимо да већина грађана нема времена да се бави историјом, поготово не њеним редефинисањем: Милан Недић је за већину који су учили историју у последњих педесетак година био вођа марионетске владе која је капитулирала пред немачком окупацијом, човек који је заговарао сарадњу са окупатором. Да ли је то чинио из кукавичлука, због издајничке природе или зато што је покушавао да, што тврде његови браниоци, као велики српски патриота сачува српски народ од стравичних страдања којима је био изложен у Другом светском рату, биће, сигурно, у данима који долазе једна велика тема.

Оно што је, међутим, далеко занимљивије од приче о Милану Недићу и његовој евентуалној рехабилитацији, јесте како су на вест о потоњој расправи у Вишем суду реаговали у овдашњој јавности. Лако је приметити да су се највише згрозили и успротивили они који данас са поносом и великом агресијом раде за добробит актуелних окупатора Србије, све користећи управо недићевску аргументацију о користи Србије уколико буде кротка и не скрене са правог пута, уколико се сврста уз силе које господаре светом, чак и када те силе отворено и без икакве анестезије раде против интереса ове земље.

Не слушамо ли непрестано исту музичку матрицу са којом се овде пева да Србија, у име сопствене будућности, треба да удовољава владама других држава, али и мултинационалним корпорацијама, инвеститорима из иностранства, идеолошким центрима за правилно размишљање и глобалним медијима којима треба да се свиди?

Туђи интереси се проглашавају нашим националним интересима, док се свим расположивим средствима српској јавности непрестано усађује идеја да је једини интерес Србије да стане под скуте оних који је покоравају, јер је то једини начин да сачува своје (крње) границе, да се спасе од евентуалног рата и међународне изолације и сигурне економске пропасти.

Запрепастило ме је кад сам ових дана пронашла реферат Милана Недића који је поднео новембра 1940. после чега је смењен са дужности министра војске и морнарице и пензионисан. Овај реферат је деценијама био крунски доказ његовог германофилства и издаје.

„Више се не може и не сме говорити о нашој неутралности. Сада морамо себи поставити ово питање: – Хоћемо ли у антикомунистички блок, тј. са Немачком и Италијом или против њих?

Напашће нас: Немачка, Италија, Мађарска и Бугарска. Да ли ћемо моћи да издржимо? – Не, категорички не! Бићемо плен свих силних непријатеља. Раскомадани пре свршетка овог Светског рата.

Немачка је заузела европски континент и неограничени је господар. Са својих деведесет милиона Немаца, ако не наступи грађански рат у њој, она ће бити дуго и дуго њен господар. Поред тога Немачка је била и биће наш силан сусед. Па је природно да испитамо и ту могућност. Aко се решимо на ово, онда шта добијамо: прво продужићемо себи живот, друго, сузбићемо захтеве грамзивих суседа и, треће, иако на крају крајева ипак изгубимо извесне делове земље за компензацију суседима, нећемо свакако изгубити онолико и онако као ако би били непријатељи и силом покорени. У противном изгледа ми да ће Српски народ пораз Југославије највише платити.“

Лако је, наравно, рећи да је политика Хитлерове Немачке била злочиначка, па је утолико лакше згражавати се над Недићевим предлозима.

Aли, каква је данас политика СAД, НAТО и ЕУ, не треба да нам објашњавају глобални медији – довољно је питати милионе несрећника у Либији, Египту, Сирији којима је нови светски поредак донео „демократију“ и расуло сваке врсте.

Издаја је много релативна ствар, данас неупоредиво релативнија него икада. Тим пре што на челу светске силе која малим народима диљем планете доноси само ратове, беду, глад и агонију, седи човек који је и пре него што је ступио на престо добио Нобелову награду за мир.

Извор: Новости.рс

Ознаке: другосрбијанци, Милан Недић, Мирјана Бобић Мојсиловић, рехабилитација, Србија