Књига Брчко: Нормализација злочина, најновије издање Историјског пројекта Сребреница, представља покушај да се ратна дешавања на територији Брчког сагледају у две равни – прво ту су сама дешавања која се приказују на основу до сада доступне грађе и друго она подједнако говори о актуелним приликама у Босни и Херцеговини у вези са односом према овим дешавањима и неспремности надлежних институција да се криминална акта процесуирају.

Суочавање са прошлошћу, које у српском јавном дискурсу махом подразумева непрекидно освртање на дешавања током ратова на територији бивше Југославије, има и свој институционализовани облик кроз различите трибунале и владина и невладина тела која би требало да понуде непристрасну и емпиријски засновану слику ових дешавања.

За разлику од идеологизоване и инструментализоване слике дешавања и пожељног облика суочавања са минулим временима књига Љубише Симића, сарадника Историјског пројекта Сребреница, представља онај други, смисленији и праведнији приступ који подразумева више фаза – прва од њих, прикупљање и презентовање емпиријског материјала углавном је обављена овом књигом и то је и њена кључна вредност.

У контексту дејтонске Босне и Херцеговине Брчко има посебно место које би се можда могло упоредити са смислом и положајем Босне и Херцеговине у социјалистичкој Југославији – истовремено треба да послужи као равнотежа између најбројнијих националних група али и да буде жив пример функционисања политичког модела који је успостављен и посебно могућности ефикасне мултинационалне заједнице. И као што је БиХ требало да буде југословенски мезимац тако је и Брчко требало да буде показатељ ефикасности међународних надзорних органа и установа које су уз њихову помоћ успостављане.

Други аспект Симићеве књиге показује колико су правосудни органи Дистрикта Брчко подбацили у овој својој мисији, барем са становишта задовољена правде према жртвама припадницима српског народа. Оваква пракса која подразумева систематско игнорисање историјског искуства једне конституитивне заједнице БиХ може бити извориште несугласица и напетости са бурним и опасним политичким последицама – уосталом овакав приступ злочинима почињеним над припадницима српског народа је још једна паралела која се може повући између Југославије у малом, како БиХ понекад означавају некритички благонаклони посматрачи, и њеног много већег модела.

Љубиша Симић (рођен 1979), аутор ове монографије, по струци је доктор медицине, тренутно на специјалистичким студијама неурохирургије, већ више година се бави проблематиком ратних злочина у Босни и Херцеговини, посебно дешавањима у Сребреници и њеној околини. Био је члан тима одбране Љубише Беаре а као вештак у области судске медицине сведочио је у три предмета пред Одељењем за ратне злочине Суда Босне и Херцеговине у Сарајеву.

Поред ове књиге био је, као виши научни сарадник Историјског пројекта Сребреница, аутор неколико поглавља у књизи Сребреница. Деконструкција једног виртуелног геноцида, монографије Буквик: Злочин без казне и фотомонографије Страдање српске Сребренице 1992—1995. Иако се у досадашњем истраживачком раду махом бавио масакром у Сребреници, са посебним акцентом на анализи форензичког материјала, Симић је и проблему ратних злочина у Брчком приступио са јасним методолошким поставкама и утемељењем у до сада доступној грађи.

Грађу на основу које је написана ова монографија чине пре свега изјаве дате пред судским органима Републике Српске, затим извештаји форензичара и медицинска документација из болничких установа у Брчком. Ова књига се заправо може означити као прилог историји злочина у Брчком почињених током Грађанског рата у Босни и Херцеговини – она не представља завршну реч о овој тематици већ, надамо се, почетак истраживања.

Пионирски посао прикупљања и публиковања примарне грађе и њене обраде урађен је методолошки беспрекорно – аутор се чврсто ослања на податке којима препушта да говоре сами за себе. Објављена прикупљена документација практично запрема другу половину књиге док прва половина обухвата предговор Стефана Каргановића, оснивача Историјског пројекта Сребреница и систематско излагање по појединим злочинима или групама злочина исте врсте.

У прилозима, поред докумената који сведоче о злочинима у рату 1992—1995. објављени су и поједини документи Комесаријата за избеглице који сведоче о злоделима почињеним над Србима у брчанском крају током Другог светског рата.[1] Такође у прилозима је са неколико докумената илустрована неспремност надлежних правосудних власти да се ови злочини процесуирају. Иако, као што сам раније напоменуо, ова монографија не представља завршни рачун дешавања у Брчком, већ један озбиљан и важан прилог истраживању, мислим да је аутор требао на почетку да у једном посебном одељку предочи читаоцима општи контекст збивања у и око Брчког током целог рата.

Истина, за читаоце које ова тема непосредно дотиче—а то су људи који су ратна дешавања непосредно проживели—оваква појашњења нису неопходна али сматрам да су неопходна за мање упућене читаоце јер како време пролази несумњиво је све више интересената за ратна дешавања у Југославији који са њима нису непосредно упознати. Можемо се надати да ће ова мањкавост бити отклоњена у неком од каснијих издања.

У предговору Стефана Каргановића до крајњих консеквенци се изводе неки закључци који су Симићевим истраживачким радом омогућени али у његовом тексту нису до краја изведени. Каргановић истиче да се на примеру нечињења правде у Брчком показује нефункционалност босанскохерцеговачке државе.

Нормализација злочина, термин преузет од Едварда Хермана, може се, према мишљењу Стефана Каргановића, без важнијих одступања применити на ситуацију у Брчком. Нормализација…означава чињење ружних и незамисливих поступака који, понављањем, постају уобичајени и прихваћени као начин на који ствари треба радити, пише Херман, а његова констатација јасно се може применити у ситуацији систематског непроцесуирања злочина почињених над српским становништвом током ратова у бившој Југославији. Каргановић покушава да објасни и порекло оваквог систематског занемаривања основних постулата правичности – користећи термин Дајане Џонстон племенска правда указује да повлађивање властитом наративу о догађајима гуши и најмању могућност посматрања са стране, да не говоримо о емпатији према страдалницима из других заједница.

У поглављу Култура некажњивости Симић наводи два, по његовом мишљењу основна предуслова да злочини буду непристрасно истражени и процесуирани – особље неоптерећено прошлошћу и институције које су спремне да свој посао обаве независно. Како даља Симићева аргументација указује ниједан од ова два услова није испуњен у случају Брчког.

Пре свега главни тужилац Зекерија Мујкановић је после напада на Буквик лично учествовао у ислеђивању српског цивилног становништва које је из те сеоске заједнице распоређено по логорима или протерано. Изузеће Мујкановића из овог случаја је нешто што би се у нормалним околностима подразумевало.[2] Други проблем потиче из несамосталности правосудних институција – Симић истиче да се не може очекивати самосталан рад судских инстанци ако супервизор Дистрикта и Високи представник који надгледа његов рад могу, по слободој вољи, да постављају и смењују људе који би радили сагласно са њиховим политичким назорима.

Посебна поглавља баве се злочином у Бодеришту, логорима и етничким чишћењем на подручју општине Брчко и гранатирањем Брчког. Наиме, у марту 1993. године, током повлачења снага ВРС према Доњим Дубравицама, у реону Делијине равни, према Бодеришту, са задатком заузимања достигнутих линија 1. батаљона посавске бригаде ВРС са бројем од око 80 бораца. Зборно место јединице и предах пред улазак у бојиште био је у доњим Дубравицама.

На око 150—200 метара од зборног места јединица је доша до рова у коме су били борци Друге семберске бригаде. Јединица је наставила кретање каналом са леве стране макадамског пута, посматрано из правда Матељића ка Бодериште. На удаљености од око 200 метара од улаза у село Бодериште чета је застала јер је према њима пуцано из правца Бодеришта. Командир вода Стојан Пудић, који се налазио на челу, одатле је намеравао да извиди терен и да саопшти снагама у Бодеришту да обуставе ватру јер су они дошли као попуна на достигнутим линијама.

Након неког времена позвао је прву групу бораца да пођу према њему. У први мах је пошло 12 бораца а када је требало да крене следећа група из правца Бодеришта је отворена ватра према борцима 1. батаљона 1. посавске бригаде. У овом сукобу смртно је страдао Гојко Вујичић док је рањени Симо Лазаревић успео да се домогне положаја 2. семберске бригаде. Петар Ђурић, помоћник команданта батаљона за обавештајно—безбедносне послове, схватио је да су његове јединице противничке снаге намамиле у замку и наредио је повлачење осталим снагама. Пре повлачења Ђурић је војнике који су испред њега отишли према кући Анте Шарчевића видео поређане уза зид и разоружане. Рашид Гуша, командир 3. чете, према сведочењу Јусуфа Смајловића, успео је да превари једног борца ВРС који се нашао испред њега и да га разоружа након чега га је усмртио хладним оружјем.

Осим Гојка Вујичића који је погинуо у борбеним дејствима остали борци ВРС су одложили оружје и били су заробљени од муслиманско—хрватских снага. Свих 12 заробљеника је противправно усмрћено а њихова тела су измасакрирана. Тела убијених припадника ВРС са места егзекуције покупили су припадници радног вода са седиштем у Зовику који је предводио Исмет Јоха. Тела су потом стављена испред џамије у Г. Рахићу. Сенад Мартиновић, припадник позадинске чете 3. батаљона, сведочи да је тело једног од убијених војника било обезглављено.

Дана 12. марта 1993. тела једанаест припадника ВРС са траговима масакрирања предата су на линији раздвајања Горње Дубравице—Шаторовићи. Тела преостала два припадника ВРС предата су 7. маја 1993. на истом месту. Варварске размере овог злочина постале су познате после обдукције коју је извршио доктор Зоран Станковић. Симић је из ових извештаја са прецизношћу која искључује сваку сумњу пренео податке о начину смрти појединих заробљеника и повредама које су им нанесене. Сведочења припадника ВРС који су били врло близу места дешавања изван сваке сумње указују да су припадници ВРС заробљени живи а обдукциони налази показују да су смртоносне повреде нанете ван борбе.[3]

Да би ситуација била још морбиднија свега неколико дана после извршеног злочина у тексту Бабо иде први Хамида Дероњића (Слободно Брчко 13, 12. април 1993) износе се похвале заслуженим ратницима – овај списак се начелно поклапа са саставом јединице на чијем је сектору одговорности почињен масакр заробљених припадника ВРС.[4]

У пролеће 1993. извршен је још један масакр заробљених припадника ВРС – убијено је 14 припадника Првог крајишког корпуса у месту Липовац а већина њихових тела је размењена 1. јуна 1993. године на раније наведеној линији раздвајања. Обдукциони налази Зорана Станковића указују на сличне повреде као и на измасакрираним телима заробљеника у Бодеришту. Дуступна документација о овим злочинима, како Симић показује, омогућава процесуирање ових злочина – доступни су обдукциони налази, изјаве сведока, пописи припадника јединица које су учествовале у дејствима и њихова командна структура – све што је неопходно за озбиљан и правичан поступак. Све осим воље да се он спроведе.

Друга група злочина коју Симић презентује у својој монографији су логори за цивиле и етничко чишћење српског становништва на територији општине Брчко. Како Симић наводи поступак етничког чишћења спровођен је по устаљеном обрасцу – након почетног застрашивања од стране локалних Муслимана и Хрвата уследили би појединачни насилни акти против припадника српске заједнице и/или њихове имовине, потом је следило застрашивање како би се Срби принудили да самостално напусте своје куће а када ни ово не би успело уследили би масовнији напади муслиманско—хрватских снага.

Већ у пролеће 1992. године, због барикада постављених на низу локација, живот по српским селима општине Брчко постао је неподношљив. Убрзо су почели и напади на српска села. Дана 11. јуна 1992. године нападнуто је село Босанска Бијела. Том приликом је убијено 10 житеља овог села. Посебну карактеристику ових злочина чини то што су жртвама злочинци често били лично познати, јер су потицали махом из околних насеља, па су преживели у својим изјавама могли прецизно да их идентификују. Након Босанске Бијеле нападнути су Церак, Буковац и Буквик. 

Резултат напада на буквичку заједницу села било је убијено 64 лица а 2.500 цивила је одведено у логоре. У Посавини се налазило 35 логора од тога 21 на територији општине Брчко. Логори су углавном били импровизовани у различитим јавним објектима (домови културе, месне канцеларије, школе, складишта) али и у приватним кућама. У овим логорима не само да су цивили били противправно заточени већ су и злостављани на различите начине. Симић уз помоћ релевантне документације расветљава мрежу логора и наводи лица као и податке о лицима која су учествовала у злостављању заточених цивила.

Поглавље Гранатирање града Брчко бави се низом артиљеријских напада на град извршених у периоду између 1992. и 1995. године и на територији под контролом муслиманских снага и са територије Републике Хрватске. Симић на почетку овог поглавља указује да истраживање овог злочина поред правне и историјске за њега има и емотивну димензију – као дечак који је рат провео у Бијељини готово свакодневно је био у прилици да чује одјеке детонација граната које су падале по Брчком. Ипак, у презентовању података о гранатирању града Симић се строго држи чињеница и постављених методолошких начела.

Од почетка рата зараћене стране су увиделе специфичан стратешки значај Брчког – град дели територију Републике Српске на два дела, има развијену инфраструктуру са два моста којима је повезано са Републиком Хрватском и највећу речну луку у БиХ.

Према Симићевим речима рушење мостова у раним јутарњим часовима 30. априла 1992. године захуктало је ратну стихију у граду. Пробој коридора и немогућност муслиманско—хрватских снага да га поново пресеку довели су до својеврсних војних одмазди које су оличене у нападима на околна српска насеља и у насумичном гранатирању града. Поред положаја српске војске артиљеријским нападима је било угрожено и уже градско језгро од чега је страдало и цивилно становништво а поред тога је причињена и велика материјална штета.[5]

Гранатирања су вршена из муслиманског упоришта Врановача и из реона села Брка. Један део граната стизао је преко Саве, са територије тада већ међународно признате Републике Хрватсе. Симић закључује да је Брчко између 1992. и 1995. било мета систематског гранатирања, да је гранатирање било неселектовно и да је током њега страдао велики број цивила. Увидом у попис погинулих и рањених недвосмислено се намеће овакав закључак – међу њима су (судећи по именима) припадници све три националности, лица оба пола и најразличитије старосне доби.[6]

Симић истиче да карактер ових дејстава указује на једну стратешку замисао која је изричото забрањена нормама међународног права – да се коришћењем терора и неселективног разарања онемогући опстанак цивилног становништва не неком подручју. Стефан Каргановић у Предговору књиге указује да је тема гранатирања Брчког од посебне важности јер се између тих дешавања и преовлађујућег наратива о гранатирању Сарајева, за шта је оптужено највише политичко и војно руководство босанских Срба, могу повући неке очигледне аналогије.

Иако, како Каргановић подвлачи, ова књига није оптужница, изложена документација показује да је Брчко било мета насумичних артиљеријких дејстава током којих је страдао велики број цивила и нанета велика материјална штета. Постоји ипак једна огромна разлика између гранатирања Сарајева и Брчког – за гранатирање Брчког ниједан делатник није позван на одговорност. Каргановић и Симић су подвукли још једну важну особину напада на Брчко а то је дејство са територије стране државе уз прећутно одобрење једне од зараћених страна у грађанском рату. Важно је овде истаћи да Председништво у Сарајеву које је претендовало да представља све грађане БиХ није уложило, колико је до сада познато, ниједан протест Влади у Загребу или међународним институцијама против овог флагрантног кршења међународног права.[7]

У одељку Суморан биланс нормализације злочина Симић је закључио да су правосудни органи Дистрикта Брчког потпуно индиферентни према српским жртвама и да се виновници злочина почињених према Србима једноставно не процесуирају. Свој закључак илуструје врло ефектим пописом злочина где испод сваке појединачне ставке под бројем осуђених стоји без изузетка – нула!

На крају покушаћемо да дамо одговор на питање у чему се састоји значај ове књиге? Пре свега, она је фактографски богати прилог историји Грађанског рата у Босни и Херцеговини. Симплификовани једнострани наратив, толико негован пре свега у Србији, који Србију претвара у колонију кривице (Ломпар) једноставно не може да се одржи у суочавању са јасно презентованим чињеницама и поузданим документима.

Друго, књиге попут ове су важан почетак па тако и позив на даља и разноврснија истраживања и на једну интелектуално поштену и одговорну дискусију о ратном наслеђу. Треће, што је у овом тренутку можда и од највећег значаја, попут раније ауторове књиге о Буквику ова књига имплицитно ставља питање процесуирања злочина у фокус јавности и раскринкава неактивност надлежних органа. Једном речју ова књига даје импулс за борбу против намерног заборава.

 Аутор: Милош Милојевић

јануар 2013.

 [1] Сличан приступ примењен је и у књизи Српске жртве Сребренице 1992—1995., такође у издању Историјског пројекта Сребреница. Објављивање оваквих докумената нема за циљ да стигматизује једну заједницу, односно да је одреди као иманентно злочиначку или геноцидну. Овакав приступ је присутан код шовинистичких аутора свих националности (и аутошовинистичких српских аутора) али он више сведочи о идеолошким и политичким позицијама аутора него о самим дешавањима о којима пишу.

[2] Заправо Мујкановић би, да му је стало до елементарне професионалности, сам себе изузео из овог случаја, што не подразумева смену са положаја већ само неучествовање у овом конкретном случају и именовање од стране надлежних органа посебном тужиоца који би га одменио. Слични поступак је већ једном спроведен у Брчом, за судију који је српске националности. Наиме, председник суда је изузео судију Неша Савића са случаја где се суди једном Муслиману оптуженом за ратни злочин зато што је на својој Фејсбук страници поставио фотографију на којој је показао три прста, што је протумачено као националистички акт. У локалним медијима овај случај је означен као екстремно националистички, па чак и шовинистички акт уз бомбастичне наслове Ланци национализма и Ни у судници не скрива свој национал-шовинизам.

[3] Према сведочењу Петра Ђурића војници су се предали без отпора и требало је да буду размењени за припаднике муслиманске војске које је заробила ВРС. По налазима вештака, како Симић наводи, егзекуција заробљеника извршена је непосредно пред размену.

[4] Међу првим ратницима који су “похваљени“ је Рашид Гушо који је био на челу 3. батаљона 108. брчанске бригаде и њему је посвећен наведени текст. Љубиша Симић је у књизи навео састав Трећег батаљона 108. моторизоване бригаде Брчко (укупно 39 имена). Похвале за исте активности упућене су и припадницима маневарске јединице МУП СЈБ Брчко (укупно 26 имена). Како Симић резигнирано закључује храброст наведених ратника састоји се пре свега у егзекуцијама ратних заробљеника и скрнављењу њихових тела.

[5] Мусиманска страна је бирала посебно осетљиве циљеве како би српском становништву нанела што је могуће већу штету. Тако је 10. маја 1994. године извршено гранатирање Брчког за време заседања Народне скупштине Републике Српске у овом граду. Јасно је да су циљ напада били највиши руководиоци Републике Српске јер је већина испаљених граната пала у близини Дома културе где је Скупштина заседала као и недалеко од хотела Галеб где је одсела већина учесника и новинара.

[6] Симић наводи да број повређених жена чини 43% укупног броја повређених, да је удео старих особа мушког пола (преко 70 година) у укупном броју повређених 6%. Међу повређеним женама има особа које су тада већ зашле у девету деценију живота. Најстарија повређена особа рођена је 1905. а најмлађа убијена 1991. године.

[7] Слична ситуација је и са српским насељима у околини Сребренице које су снаге Армије БиХ систематски терорисале уз подстицај или барем неактивност Владе у Сарајеву иако је постојао јесан ланац командовања који је команданте ових јединица повезивао са врхом Армије БиХ.

 

(Видовдан)

Ознаке: Брчко, Брчко у рату, гранатирањБрчког, Едвард Херман, злочини над Србима, рату БиХ