Прочитај ми чланак
(Нови стандард)
Чему се деца уче у Србији? Да нема равнотеже, нема истоветне прилике за могуће исходе, већ ваља зграбити сваку прилику, ма каква да је. Притом, сви српски исходи све више личе један на други – сви су ружни и лоши, а не лепи и стваралачки. Зато у данашњој Србији нема ни говора о вредностима живота, па ни о таквом поретку. Да их Србија историјски нема, али и да их Срби не стварају.
Да ли је Србија Европа? Па и није нешто посебно западна ако се гледа макар по једном принципу уместо презентационих обећања. Исто тако, тешко да је Србија османлијски вилајет. Али на овој дијагонали традиционалног разлагања српства садашње укључивање у европејско коло за Србе се не разликује се од својевременог укључивања у турско, јер је искључиво проткано новим и све већим захтевима уз небитне паузе.
Целу парадигму оног што се догодило изрекли су српски медији одмах 28. јуна, без стварне намере, да су „неки људи каменовали аутобусе“. Само је РТС пантомимом слика, још помало српско-инаџијски, показивао шиптарску заставу и блесаво срећно лице неке њихове битанге. Нове врле прилике потврдило је и постојање цензорског центра за све јер су сви медији открили „неке људе“. Чиме се показало да се свест Срба већ успешно мења јер само тако је могућа парадоксална синтагма да је „Србије успела зато што је прихватила умањење државности“, и духа, и вероватне људске жртве.
У Крушевцу је на Видовдан изречено нешто између прибићевићевске баналности полусвета која налаже да се веже коњ где ти газда каже и нечег што више није ни политика, него свечана заклетва три човека, налик на црну мису у којој је Српски Закон изговорен у наопаком поретку. Из старих времена једино је остао комунистички манир идолопоклоничког награђивања вољеног вође, који је потврдио да откривену радост несамосталности Србије нисмо поднели на начин браће, људи, очева и мајки, стваралаца живота, него светине.
Посредна стварност савремених народа за нас је сад редукована на немање никакве стварности. Никакве прошлости, као што нема садашњости, нити самим било какве будућности у нарученим презентацијама истина. Да избегнем претеривање, нећу се бавити личностима и тиме како су они разумели шта раде, ни који су њихови мотиви, ни како је могуће да верују како Србија овог духовног закона и у стању у којем је не може опстати, него само у процесима система промене свести. Пробаћу да разумем само политичко. Шта је оно за нас било до јуче, а шта је већ сад? И на шта се ослања? Какво политичко допушта систем?
КОНТИМУУМ РАЗЛОГА
Уосталом према тој новој дефиницији политике и социологије српског друштва већ дуго се крећемо, и само потпуним дефиниционим остварењем и можемо постати део тог система Запада. А тај процес усаглашавања са западним системом одвија се деструктивно, искључиво силазном путањом и разградњом. Иако смо могли бити дезоријентисани пред природом догађаја 90-тих година, иако смо моги тада просто да се не сналазимо, ми то више ни по коју цену не можемо од 2000-те, да не говорим о 2008. или 2012. години. Уместо тога, морамо да уважимо континуум лоших исхода и њихове разлоге. И опште, и оне који се тичу само нас јер очигледно је како нема ниједног аспекта друштвеног живота за који се може рећи да је у том периоду резултовао бољим, ма колико то у нашој јавности било видљиво искључиво на нивоу анегдота. Нико да приложи животни извештај Србије, као да она не постоји, неутврдљива као целина, без стварног индентитета и за нас, а не само за ЕУ бирократе.
Двадесети век се коначно мора уважити у оном што је био, као коначни слом Западног света након два рата и индустрије погубљења. Не мали број изузетних интелектуалаца је указао на истину, али много већи број се бавио уравнотежавањем злодела. Тако је политика циљева Запада скончала у стварању чудовишта, и њих је на сваки начин требало покопати. Јер како би другачије Запад преживео сам са собом да не говорим о томе како би у себи нашао самопоуздање за доминацију над светом: политичку, културну и економску.
Одговор је понуђен у потпуној индивидуализацији друштава и самим тим у новој политици искључиво као средству. Реч је о разградњи друштава на индивидуе до тачке када ће Гиденс рећи да се најежи кад чује реч друштво. Рефлекс тога ће одјекнути и код нас опаском – коме је до морала (вредности) у политици нека иде у цркву. То је владајуће расположење у западној политици и интелектуалним круговима – оно је чак од виталне важност, где је постало несносна стално понављање политике као средства за задовољавање потреба, људских права а да се она ни у извештајима више не постижу. Материјално биће политике, заостајући на нивоу презентације обећања, у општем лавиринту чак постаје спрдња са правом на изборну лаж. Уместо тога, актуелно је не-право свих људи на основно – на стварност, која би их лишила политичке осујећености у тоталитарном поретку. Функционална је тек несагледиво отуђена моћи, утолико више што се говори како је наводно једнако расподељена између свих њих, док је заправо пренета на мреже моћних појединаца и њихове плаћеничке адвокатске и дискурзивне коалиције, које су искључиле и народе и институције. Зато ово што данас гледамо у бунту на Западу и јесу само некакве масе од Лондона до Атине, одбачене и рашчаране разочарењем у презентована обећања. Без утицаја на систем, заробљени у неком паралелном времену симулакрума, без те директно ангажоване подршке мреже.
Напокон то што се права природа система све више и јасније открива са кризом потврђује то да нова политика општег демократског средства „усавршавања и поправљања система“ заправо већ има своју непромењиву и коначну природу – у одбаченој политици циља, у духу инструменталног сатирања људи. Зато се данас прелази пут од изједначавања жртве и злочинца ка пуној и целовитој ревизији историје, док се истовремено све јасније уздиже Треће Кметство као начин да систем преживи у оштрој подели права и власништва над националним богатствима.
ПРОСТОР ПОЛИТИКЕ
У таквим приликама Западна Европа нас Србе само уклапа према себи док у целом том процесу дугог трајања наша, српска, елита показује неразумевање и неспособност за самодговорност. Тиме се коначно потврђује ДОС-овско самонадигравње бенволентном идејом о стварању националне буржоазије и што хитнијом дивљом приватизацијом. Без било каккве примесе закона над људима у том процесу изградње „транснационалне капиталистичке класе“.
На праву природу транзиционог процеса у Србији је још пре пар година упозорио Слободан Антонић, али све то ни данас није шире препознато и схваћемо управо зато што уз неолиберални капитализам и његове тешке последице здушно подржавају бирокраске паразитске адвокатске и дискурзивне коалције (агонија и провизије), од образовног система, преко већ института, судства, администрације, медија. Савез који је деловао још 2000. отворено се потврдио 2008. у превратничким поступцима и политике и капитала, уз здушну подршку целокупне мреже адвокатске и дискурзивне коалиције.
Отуда је и потребно нагласити да до избављујуће платформе не води само критика система, посебно искључиво економског и политичког неолиберализма, него је потребно целокупни систем изложити критици и пружити укупне одговоре. За нас је потребно пронаћи одговоре, али такве који би били референтни аутентичним стањима и односима. Само таквима постижу решења. Јер оно што нам недостаје јесу решења, а не доктринарна мудријашења и правоверничка мумлања о сретном Западу.
Дакле, кад све саберемо, и дуго трајање целокупног процеса, и систем који се развио, и нову индивидуалистичку социологију, и пуну формираност транснационалне капиталистичке класе, и адвокатске и дискурзивне мреже, уз корупционашку природу њихове међусобне повезаности, онда је јасно да је ЕУ природни наставак овога што имамо и живимо, а не развој не реиндустријализација, не стваралаштво у било ком облику и области. Зато политика нема простора да и сама нешто много мења ако долази из окружења система, а другачије не постоји. Притом, није реч о интуицији, већ о фактографији међусобне условљености новонасталог система и политике и успешно завршене транзиције у Србији. У којој више нема ни једне институције, него само огољених провизоријума.
Зато је проблем, што, ако и постоји било каква заблуда међу данашњим политичарима, они сада очекују испуњење обећања бољег. Прво што ЕУ не предвиђа ни по идеалној конструкцији неки бољи живот, ни сигурнији, ни са истоветним шансама за све грађане ЕУ. Него само предвиђа огољено уклапање у стандарде, који иду искључиво на руку најмоћнијим људима и њиховим међусобним играма и уговорима.
