Прочитај ми чланак
(Нови Стандард)
Зашто Срби заборављају патњу свог народа кроз историју и своје мученике? Шта је све допринело томе?
Чињеница је да се још нисмо изборили за валидну српску историју 20. вијека. Један од узрока је социјалистички систем, који је креирао историју према задатом обрасцу братства и јединства. Други разлог је што је нам је 20. вијек донио четири рата и три различита система друштвеног уређења. Људи више не стижу да се прилагоде задатом друштвеном обрасцу живота ни убрзаним промјенама система вриједности. Ако Србин не сједне и сам не истражи своју историју, тешко да ће доћи до потпуних информација кроз образовне институције.
Склоност Срба ка лаком праштању свакако је одлика православља. Али ова друга одлика, која се за њу залијепила – заборав огрнут незаинтересованошћу – дефинитивно нема ништа са православљем. Све хришћанство је окренуто сјећању на мученике и страдалнике за Христово име. У центру литургије је сјећање. У литургији су сви заједно и живи и упокојени, нема заборава, нема граница времена и простора – постоји уплив безвремености која подразумијева животворно подсјећање на Христово дјело спасења.
Наша склоност ка забораву је и смишљено наметнута, али сада и присвојена, присаједињена нашем националном бићу. Када је султан Сулејман довршио освајање Србије заузимањем Београда, оставио је Православну цркву, али не тако да јој се дозволи наставак духовно-интелектуалног напретка (сваки замах био је на крају пресјечен). Османска империја је лагано (спорост и психолошка пресија неминовности њеног напредовања одлике су турског начина освајања) народ огртала сујевјерјем које се реактивирало као плод неупућености у суштину хришћанске вјере. Султан је помогао обнову наше Цркве из истог разлога из којег је помагао и протестантизам – да ослаби католицизам и припреми даље освајање Европе. Ми смо тада цивилизацијски пресјечени у процвату наше духовно-интелектуалне снаге. Читајући деспота Стефана Лазаревића, видимо куда би пошла и шта би још породила наша култура.
ФАТАЛНИ ЗАОКРЕТИ Када је дошла Аустроугарска, прво што је урадила било је ударање на цјеловитост српског националног бића: Калај је строго забрањивао употребу ћирилице и термина Срби. Он је покушајем централизације БиХ и натурањем бошњаштва као заједничког идентитета поставио темељ будућег крвопролића. Дошао је потом Први свјетски рат и егзодус библијских размјера. Краљ Александар је учинио огромну политичку несмотреност изједначивши побједнике и оне које су били на страни окупатора, а све да би се назвао краљем велике државе. Као да је снага државе у величини. Направио је територијалну прерасподјелу која се показала фаталном по српске државне интересе. А је онда дошао, Бог зна одакле, Тито.
Поред историјских околности, које су произвеле тако мало времена за спокој, склоност ка лаком забораву је свакако допринијело и то што су Срби доброћудан народ, што ће рећи и наиван. Зато се и могло десити да све и један Јеврејин побјегне из Сарајева, далеко прије него што су у Сарајеву почеле да владају немилосрдне убице и злостављачи, а да велики број Срба остане, уздајући се у доскорашње братство и јединство.
Пород овог заборава је један психолошки феномен: изругивање на рачун своје историје и карактера народа. Ова патолошка потреба да се даље понизи и пљуне на своје не може се ипак до краја одгонетнути. Неки кажу то је одлика робовске свијести коју смо присајединили својем бићу усљед вијековном робовања. Други кажу да ми ни генетски више нисмо народ из доба Св. Саве, мислећи на физички изглед, али и на духовну компоненту која иде у пакету. Трећи кажу да је то посљедица обрачуна са најбољим представницима српског рода у оног превази Енглеза на Титову страну. Теорије су разне.
СРАМОТНИ ФИЛМОВИ Ово ругање најупадљивије је присутно у филмовима који би требало да се баве српским страдањем типа „Свети Георгије убива аждаху“ или „Турнеја“. У филму „Св. Георгије убива аждаху“ наилазимо на тему која није могла бити филмски обрађена у Титовој Југославији, која захтијева узвишено као естетску категорију. Ако смо у неком рату показали колика смо хришћански народ и колики смо борци, то је било у Првом свјетском рату. А како смо приказани? Кроз блаћење и потпуно немотивисану голотињу. Или филм „Турнеја“, који улизивачки (ваљда је редитељ сматрао да тако може доћи до „Оскара“) потврђује слику свијета о нама као о дивљацима, простачинама – брђанима утопљеним у појам Босне, која стоји насупрот углађеног Београда.
Свједочење о мученицима је свет посао. Свједочанство је библијски термин, многослојан, изграђујући, животворан. Ријеч је свједочанство, дјело је свједочанство, дуга је свједочанство – завјет између Неба и земље да Господ неће више кажњавати човјечанство потопом што је мисао срца човјечијега зла од малена.
Свједочанство о злу које човјек може разрадити у себи неопходан је запис. Свједочанство доприноси реалном сагледавању свијета, даје растрежњујући бол и чини да ходамо земљом отворених очију. Због запамћеног или записаног свједочанства постоји опомена, али и темељ, коријен, идентитет, веза и, на крају, открива се и смисао живота – наша посебност; посебност сваког човјека и његове судбине у остварењу личних дарова, па и мученичких (најтежих за понијети), овдје на земљи која некада више личи на пакао него на прибјежиште.
