Прочитај ми чланакУ селу многи момци деле исту муку, а има момака и до 70 година!
Када је Милан Томић (43) из села Гојна Гора код Горњег Милановца окачио статус на фејсбуку да тражи девојку, жену, домаћицу – понуде су само почеле да се нижу, а најозбиљнија кандидаткниња је из Београда, са Сењака.
Међутим, како каже овај сељак топле душе, већина од тих десет-дванаест девојака, ипак, нису онакве какве је он замислио.
– Јаве се поруком или ми пошаљу захтев за пријатељство па питају где сам. Можда једну могу да издвојим, која би могла да се уклопи у сеоски живот… Живи у Београду, на Сењаку и има 28 година. Каже да има мајку и да је запослена, ради у некој трговинској радњи, а завршила је саобраћајну школу. Она би можда дете и дошло, али болесна јој је мајка, па не може да је остави. Она ми је можда најозбиљнија и овако у комуникацији најближа, баш се разумемо. Разменили смо бројеве телефона и баш смо се јутрос чули – прича нам Милан.
Радо би дошао у Београд да је упозна, али тренутно му је нога у гипсу. Када је спомене, као да се све промени у трену.
– Она је овако, мало буца, али фино дете. Баш ми се много допало кадгод, на пример, прича са мном, пита ме на почетку „Како ти је мама“ или каже „Поздрави ми маму“, пошто она живи сама с мајком и ја живим сам са мајком – прича нам Милан.
Има, у селу и околини, каже бар 200 момака – од 25 до 65 година, а можда има и неки од 70, који још чекају и још се надају. Док није било интернета, жене су тражили и преко огласа. Све чине, само да огњишта не остану празна. Можда некоме из града њихова мука не изгледа тако озбиљно, можда се неки мало и насмеју, али ти људи се буде и лежу са том бригом: хоће ли старост дочекати сами, а њихов дом и имање остати једнога дана пусти. То је њихов лични, али и проблем српског села…
Милан то истиче у целом разговору.
– Преовлађује нам бела куга и због тога се затварају огњишта и затварају нам се и школе и искрен да будем, ако се нешто не промени у наредних 10-15 година, да буде више беба, да се момци ожене, да добију по једно дете, то би било право. А иначе, ако се ништа не промени, многи ће се домови затворити, школе ће се затворити, чак ни поп неће имати посла у селу, да врши крштење, а ни опело – прича Милан.
Стога су, каже, стигле и бројне поруке подршке њему, јер је имао храбрости да искрено отвори своје срце, пред свима опише како изгледа када душа чезне за љубављу и потомством и да не ћути о проблему беле куге који је на селима много тежи него у градовима…
– Ја имам овде на 200 метара нас има, ја лично, два моја брата од ујака нису ожењени, један је 1984. и један 1987. годиште имам комшије који се нису оженили, од 59 година, двојицу од 65 и једног од 63. По једно дете да имамо сви, то би било 5-6 деце да крене одавде одмах у школу. Имам пријатеља, керамичара, много добар човек. Имам и два момка млада од 25, њихов отац је остао на селу, они су близанци, млади су момци, који имају све, не фали им ништа да ставе у кућу. Много добра породица, много добри момци. Имају 30 грла музних крава сад у штали. Они предају сваки дан у просеку 500 литара млека дневно. И такви људи да остану сами, па то је стварно греота. Они прозводе овде у овом селу да би неко тамо пио млеко или јео сир и кајмак. Па, та кућа треба да живи, да се настави – прича Милан.
А Милан ужива у својој Гојној Гори и природи која га окружује, радо нам шаље фотографије које је баш јутрос начинио. Сан му је да крај себе има сродну душу, с којом ће делити живот у природи и, ако Бог да, имати дечицу која ће трчкарати око њих. Гаји овце, има купине и малине, од два хектара земље успео је да обезбеди себи леп приход… А, време пролази, а 43. му је година.
– Лепа је локација. Ја сам од центра Чачка удаљен 30 километара, а то је 25-30 минута вожње колима. Лепо је место, до Дивчибара имам 29 километара, до Пожеге имам 33 километара, до Косјерића 29, Ваљева 60, али то је све у кругу. Мени је близу Овчар Бања, Маљен, Сувобор, Равна Гора, етно село Коштунићи не ја 14 километара од мене, тако да је прелеп крај. Али, на селу не може да се буде стално дотеран, мора некад да се иде у њиву. Кажем им, „Не можеш ти да будеш на селу увек дама, мораш да обујеш некад и опанке“ – прича нам Милан.
Јавила му се, каже, и једна Пожаревљанка. Она би, када би дошла, са собом повела и малишана. И то не би Милану био проблем, за децу увек има места, али ипак јој је поставио један услов.
– Запослена је, ради у вртићу и има своје дете, мушко 5 или 6 година. Она каже „Је л’ би теби сметало то што ја имам дете?“. Ја кажем – ја децу волим и децу обожавам, не би ми сметало али… Искрено да разговарамо, под условом да имам и ја једно своје, да имамо једно заједничко. То је оно за шта се живи… – прича нам Милан.
Додаје Милан да је и са овом девојком у контакту, а остале су му се, прича, углавном јављале из радозналости.
– Једна ме је мало и повредила. Рекла ми је, ви сте она сирова сељачна. Тако да сам прекинуо с њом комуникацију – прича Милан.
А био је ту још један разлог, прича Милан. Пре увреде она је тражила и једну услугу – дошла би сигурно, али да јој се плати пут.
– Али ја имам једно ружно искуство. Пре можда пет година сам у огласима пронашао девојку из Старе Пазове и она каже да би дошла да се упознамо, али је тражила да јој пошаљем пар хиљада динара да она дође. Као да сам био без мозга, нешто ме опило, опчинило, немам појма, дао сам јој 5.000 динара… – прича Милан прилу чији је епилог био тужан.
Чекао је на станици, долазили су аутобуси, а девојке није било.
— СРБИН инфо (@srbininfo) November 26, 2020
