Прочитај ми чланак
Много пре Булајића и Бајића ћале је помирио четнике и партизане једном за свагда. Он, син једног од четничких комаданата Црне Горе узео је за венчаног кума партизанског мајора. Били су пријатељи пре и више од свега. Неоптерећени „реповима“ прошлости. Далеко од Равне горе и Сутјеске… Окумила су се два човека, не две идеологије. Не две истине, већ једна реалност- рат је завршен!
Мени, унуку четовође без гроба и белега не требају ни Булајић ни Бајић, баш као ни ћалету, баш као ни истини, јер, убеђен сам, истина је обојици тек професионална деформација, налик ондашњим „астрономима“ који су од читавог неба видели само једну звезду, и данашњим „алпинистима“ који су освајањем Равне надвисили остале горе.
Претерујем? Мислим да не. Бескрајно хвала Радошу Бајићу, али мислим да Равна гора заслужује боље од Секуле и Радашина, но то је већ јад ове државе, раван моћи оне да Булајићу препусти режију историјске читанке.
Треба ли да се извиним што прва епизода „Село гори, а Дража се чешља“ није у мени изазвала готово никакву емоцију? Ево, извињавам се!
Јесте да једна ласта не чини пролеће, али се и по јутру дан пизнаје, а слутим да ћемо до свега најављиваног добити само српског Сулејмана, издашан спектакл за домаћице и професионалне националисте. Нешто између „Бољег живота на Равној гори“ и „Отписаних с брадом“.
Волео бих да грешим, јер ће се у супротном тај фамозни јаз преметнути у кањој, а онда довека остасмо у шумама, свако иза своје букве…
Заправо, лажем што се емоције тиче, јесте ме зажигало нешто у тренутку када је млади краљ одважно, преко срче сломљеног прозора истрчао на хладни мермер терасе и проклео немачке бомбардере, док је посилни тражио папуче по соби довикујући му: „Ваше величанство, прехладићете се“!
Мислим, Радашине, брате, Србине… Петар Други јесте био превише млад да му се шта замери, али и далеко од јуначине каквим је представљен. Далеко, колико и од српске круне коју је његов деда волшебно трампио за југословенску, сагоревши нашу монархију.
Јел и то чињеница преко које се прелази као преко плитке воде, као што се деценијама прелазило преко истинске величине и значаја Драгољуба Михаиловића?!
Претешко штиво за Радоша Бајића, понављам, али, рекох, част њему, очигледно се није имао ко озбиљнији прихватити требљења копрене и лажи Равне горе!
Дабогда грешим, написаћу покајницу, ево обећавам.
Бојим се, само, да је прошло време онаквих кумстава која су стављала тачку где други нису смели зарез…
То оставља довољно простора онима којима је истина професионална деформација.
А то од јаза уме да направи кањој…
(Наше Новине)
