Прочитај ми чланакХуан Карлос Мартинез Мондрагон није име лика из шпанске серије, чак нема никакве везе ни са Шпанијом. Хуан је софтверски инжењер из Мексика који већ пет година живи и ради у Србији. Откуд то да се један странац програмер одлучио за живот у нашој земљи?
Након завршених студија у Морелији, запослио се у једној ИТ компанији. Иако делује као добар почетак за младог програмера, једна ситуација га је навела на неочекивани потез – да оде из земље.
“Једног дана долазим у канцеларију, колега добио трофеј на ком пише ‘Честиитамо на 10 година рада код нас’ и човек каже: ‘Нисам ни знао да је прошло десет година’. Тада сам рекао себи: не желим да се пробудим за десет година и доживим то исто. Имао сам тада 26 година, хтео сам да урадим нешто више. Прво сам размишљао да упишем неки мастер, да не будем више у Мексику, јер ме је увек интересовала друга култура, други језик”, присећа се Хуан за Отворени кофер.
Језици су Хуанов хоби. Поред матерњег, шпанског, говори још седам језика: енглески, француски, немачки, јапански, руски, арапски и сада српски.Од мастера је тада одустао, али је дошао на идеју како да свој хоби искористи за одлазак из Мексика.
“Људи са којима сам се дружио имали су план да иду у Чешку, један од њих је тамо студирао, помислио сам: ок, научићу нешто ново. Договорили смо се да отворимо школу језика у Прагу. Имао сам нешто уштеђевине и наследства. Планирали смо више од годину и по дана. Решили да када стигнемо отворимо фирму и тражимо визу. Међутим, брзо су почеле несугласице међу нама, ни људима нисам био задовољан, нису били пријатељски настројени као овде. Није ми се допао живот у Чешкој.”
Након три месеца боравка у Прагу без визе морао је да напусти Шенген зону. Решио је да се не врати у Мексико, али где да оде? Одлучио је да то буде земља где макар неког зна, док не одлучи шта даље.
“Када сам имао 20 година упознао сам једну Српкињу на wорксхопу. Одлучио сам да је посетим. Јавио сам јој се, рекао да планирам да идем негде, али да ћу неколико недеља бити у Београду. Дошао сам, нисмо много комуницирали, али сам током тих месец дана у Београду упознао много људи.”
Није ни могао да претпостави да ће га једно од тих познанстава током једне вечери довести до првог посла у српској престоници и да ће баш Србија бити земља у којој ће остати.
“То је било чудно. Већ сам месец дана био у Београду. Био сам мало тужан и решим да одем на пиво. Док сам седео у том кафићу почнем да причам са једним дечком, испричам откуд ја ту, питам ме чиме се бавим, ја му кажем. Каже он: Ја радим у једној ИТ фирми, јел можда хоћеш да конкуришеш за посао? И тако ја конкуришем, одем на интервју. Две недеље касније су ми јавили да сам добио посао.”
Радно место је било у Крагујевцу. За потребе посла је често путовао у Бугарску. Одговарало му је да не буде у великом граду, јер је, каже, то већ искусио у Мексику.
“Београд је туристички град, чак иако многи кажу да није. Деловало ми је као да има проблема са саобраћајем. Иако нисам знао много о Србији Крагујевац ми се чинио као боља опција пошто је мањи град. После годину и по дана сам причао: овде нема ништа. Онда сам решио да се вратим у Београд. Добио сам посао у компанији СевенБридгес. Сада сам баш задовољан послом.”
Српски језик почео је да учи кроз књиге, а како му је други хоби кување, међу првим речима које је савадао били су називи састојака, воћа, поврћа. Од првог хобија није успео да направи бизнис, али је решен да са другим успе.
“Свакако не планирам да одустанем од свог посла, прорамирања, али имам идеју да отворим ресторан мексичке хране. Приметио сам да људи овде воле кукуруз, проју и качамак, али и да воле мексичку културу, мада морам да признам да не познају аутентичну мексичку кухињу. Буритос није мексичка храна, ни пшенична тортиља, тако јесте. Мексичка храна није ни љута. Решио сам да променим тај утисак, да људи не морају да путују у Мексико да би знали шта је аутентично.”
Тај ресторан ће, каже, бити нешто што ће га заувек везати за Србију. А на питање да ли би препоручио некоме одлазак у Мексико, Хуан одговара:
“Мексико је добро место за живот, али је овде сигурније. Плате у Мексику су довољне, али верујем да овде имам бољу плату. Живот је тамо скупљи него овде. Такође, тамо је оутсоурцинг веома популаран, па је тешко добити посао у фирми где имаш добре услове и добру атмосферу. То се тешко налази.”
“Оно што је Мексику веома потребно је туризам. Много тога може да се научи о мексичкој култури. Има много фестивала, добре хране… Оно што нам је заједничко јесте та повезаност са породицом. Такође, има да се види много више од мора. Дешава ми се да ми људи кажу: ‘био сам у твојој земљи’, кад их питам где, кажу у Канкуну. То место је све само није мексиканско”.
НА ШТА ЈЕ НАЈТЕЖЕ НАВИЋИ СЕ У СРБИЈИ?
“Није ми још увек разумљива радозналост људи. Људи ме овде питају колика ми је плата. У Крагујевцу су ме често питали колико имам година и зашто нисам ожењен, зашто немам дете. То културан у Мексику не пита. Поред тога – апатија. Не разумем баш како ствари функционишу овде, али често чујем оговарање уместо покушаја да се нешто промени. Кажу: не можеш ништа да урадиш. Увек можеш”.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
