Прочитај ми чланак
У радничко прихватилиште у Устаничкој улици у Београду, где су смештени исељени из Обреновца, јуче је стигла и прва новорођена беба – Лав Нешић. На свет је дошао у понедељак у породилишту у Вишеградској.
У шареној корпи у исељеничку собицу унели су га родитељи Борка Станичић (23) и Мирко Нешић. Уснулог Лава, црне косице, ставили су на два спојена кревета, поред четрнаестомесечног брата Војина, који га је чекао и чекао, па заспао.
Уместо у подстанарском стану у Обреновцу, где је ова породица живела, погодило се тако да је због поплава Лав у живот закорачио на четвртом спрату овог вождовачког собичка. Осим кревета, у просторији је још један душек на поду, пластична нахткасна и ништа више. Гардероба послагана у торбама и набацана. Кревеца за бебу још нема.
Мајку Борку Станичић још не брине толико оскудица, битно је, каже са осмехом, да је она родила здраву бебу.
– Танки смо са гардеробом, мада смо добили нешто одеће за нас и децу од Црвеног крста и кадицу за купање – каже нам Борка. – Да имамо новца лако бисмо, али ваљда ћемо и овако преживети.
Супруг Мирко је незапослен, док Борка ради као трговац у „Агримесовој“ продавници. Сада је на породиљском. Иако се породила само два дана раније, врло лако се испела на четврти спрат. Сва задихана каже да се добро осећа и да је срећна због деце, па ће лакше и поднети невољу која их је снашла.
– До даљег смо овде, а видећемо шта после – каже нам Борка. – Са малом бебом нам се не враћа у Обреновац, јер још смрди и неко време то неће бити место где треба да бораве бебе. У стан нећемо моћи да се вратимо, јер га газда више неће издавати.
Иако у потпуно оскудној соби, у којој ће сигурно наредни период једва крпити крај са крајем, ова млада породица јуче није дала да им било каква мука поквари најлепши тренутак, када им се придружио и најмлађи члан, стар три дана – Лав Нешић.
СТРЕС ЗБОГ СЕЛИДБЕ
Када је поплављен Обреновац, Борка је била у деветом месецу. Због стреса је имала и лажне болове.
– Чини ми се да сам се највише насекирала кад су нас исељавали из хотела „Славија“, а ми нисмо знали где ћемо спавати те вечери – прича нам Борка. – У задњем моменту смо нашли собу у овом радничком прихватилишту. Код мужевљевих не можемо, а код мојих је мали простор, а велика гужва. Не бисмо ми ни живели као подстанари да смо имали где.
(Вечерње Новости)
