Прочитај ми чланак
Извлачила сам бебе и њихове мајке из воде док су мушкарци око мене пролазили у чамцима. Вода ми је била до врата, али сам знала да морам да их спасим. И успела сам – овако почиње причу Чаславка Стокић из Обреновца која је у поплавама изгубила све док је у исто време помагала другима.
Репортери “Блица” обишли су јуче прихватилишта у Београду у која су смештени људи из поплављених подручја. Иако се организација и број људи разликују од места до места, атмосфера је свуда иста. Људи седе у тишини, помирени са судбином, док се сви волонтери труде да их одобровоље и њихову децу анимирају.
Тако је јуче било и у сабирном центру у просторијама ФМП где су људи хитно збрињавани, а потом аутобусима превожени даље. На два душека у кошаркашкој сали, овде су се привремено сместиле Чаславка Стокић и њена ћерка Андријана Јовановић са двоје деце од три и једне године.
– Изгубила сам све, немамо више где да се вратимо, али најтеже ми пада када ме син погледа и каже “Мама, где су моје играчке”. Шта да му кажем? Да није било моје мајке, ни нас не би било, јер се она борила да нас спасе. Нико нас није видео нити чуо наше повике – прича Андријана, док њен син под будним око волонтерке, радознало трчкара између душека по сали. Тихим гласом Андријана прича да су након што је њихова кућа поплављена ноћ провеле у стану човека кога ни не познају. Нису имали основне животне намирнице. Како кажу, у продавници је 200 динара био литар воде, 150 динара хлеб.
– У згради је било још 30 деце, молила сам продавца за литар млека, а он ми је рекао “Може, 1.000 динара” – додаје Андријана.
Након што је помоћ коначно стигла, Андријана и њени синови од по једну и три године ушли су у чамац и отишли. Чаславка није.
– Остала сам, јер знам да морам да им помогнем. Имали смо чамац и њиме смо ишли и купили људе. Свега је било. Спасила сам много деце, беба и жена. Толико је мушкарца прошло који ништа нису урадили. Да ли због страха од воде, шта ли. А мени је вода била до врата и нисам се уплашила. Нисам имала кад – каже Чаславка која иначе већ 20 година вози аутобус на линији 56 у Београду. Док гледа своју ћерку и унуке, храбри Андријану: “Нема суза, сине, идемо даље!”
ЦЕЛУ НОЋ НИТИ СПАВАШ, НИТИ ЈЕДЕШ, НИТИ ПИЈЕШ. САМО ЧЕКАШ ШТА ЋЕ ДА ТЕ СНАЂЕ
Катица Исаиловић из насеља Звечка код Обреновца са две ћерке смештена је у хали Пионир, док је њен муж остао да се побрине за кућу када воде оде.
– Три дана нисам знала где су моји. И сада ми се сестра јавила. Каже да су моји тетка и теча остали у згради на седмом спрату и да нема опасности за њих. Надам се да је тако. Мој муж није с нама, остао је да сачува у кући оно мало што је остало. Да сачува… Али шта? – једва изговара Катица у нади да ће “већ сутра моћи да крену назад”.
У сали новог ДИФ-а су Славица и Тамара Милићевић, које су се после свега понајвише разочарале понашањем најближих комшија.
– Иако смо цео живот куповале код њега, на дан када су кренуле поплаве затворио је све и избацио нас из продавнице. Да нам је макар дао један хлеб – прича Тамара док њена мајка додаје да је горе од свега било – чекање.
– Целу ноћ нити спаваш, нити једеш, нити пијеш. Чекаш само шта ће да те снађе – истиче Славица.
О њима и осталима који су збринути из Обреновца, Барича, Мислођина и других крајева, све време брину волонтери, психијатри и лекари. И изгледа да то јако добро раде, јер сви ови људи колико год тужни и забринути, искрено су захвални за помоћ која им је у Београду пружена.
(Блиц)
