Pročitaj mi članak
Ни мањег народа ни више отимачине, ни острашћенијих прича и теорија коме припадају. Горанци су се већински одлучили за српски државни идентитет и та одлука их је прескупо коштала.
„У Драгашу ме терају да доказујем да нисам Србин, у Београду морам да доказујем да нисам Албанац”, каже Зећир Зурапи, Горанац из села Рапча на Гори. Када је, недавно, на шалтеру једне српске медицинске установе први предао здравствену књижицу за преглед, прозвали су га последњег. Изгубио је стрпљење, ушао код лекара и рекао:
„Идем у кинеску амбасаду да тражим њихово држављанство, па да будем већина на свету! Шта ви хоћете од мене?”
Заиста, шта ми знамо о том човеку, шта ми знамо о тим Горанцима?
Зећир је био председник општине Гора, по српском систему, дигли су му кућу у ваздух, пуком срећом, излетео је од експлозије кроз врата на другој страни свог дома. Преживели су. Никад нико од њега није чуо ниједну агресивну реч, и ретко ће се она чути од Горанаца јер су они једини аутохтони балкански ентитет који своју посебност није формирао на сукобу. Високо на Шар-планини, међу последњима су прешли на ислам и остали верни својим старим славама, обичајима, језику и припадности.
Пре само петнаест дана успротивили су се општинским окупаторским шиптарским властима које у горанском делу Драгаша на православном гробљу хоће да подижу неке грађевинске објекте. Не дају они то гробље, чувају га, њихово је, иако се ту нико не сахрањује. Чувају они памћење и на стара црквишта, чувају ћирилицу у школским дневницима, чувају је у именима локала, више него у центру Београда. Горанци су се већински одлучили за српски државни идентитет и та одлука их је прескупо коштала. После сукоба убијено је 11, а рањено 60 Горанаца, њихов број од око 18.000 данас је, у старом крају, сведен на 8.000, уништене су и попаљене готово све њихове радње по косовским градовима, опљачкана стока, избачени су из фабрика у којима су радили, испаљиване су мине на аутобусе којима се возе према Београду…
И то није све, паралелно с тим, већ петнаест година у новој косовској реалности траје интензивни лов на њихове душе и припадност. Ни мањег народа ни више отимачине, ни острашћенијих прича и теорија коме припадају. Албанци примењују институционалну силу и језичку политику којом су, једним делом, славофони муслимани призренског краја преласком на албански језик прихватили и албански етнички идентитет. Као мекша и, од Приштине, подржана опција је нови бошњачки концепт који се преко политике и, поново, просвете намеће Горанцима. Окупаторском шиптарском министарству просвете није било скупо да, у једном периоду, за једног јединог ђака који наставу хоће да слуша на босанском језику, плаћа 17 наставника, директора и чистачицу.
Један стећак пронађен у горанским селима у Албанији „чврсти” је доказ да су они богумилска енклава остала на путу из Бугарске за Босну, а следбеници ове теорије, већ петнаест година, смешно и неуспешно сричу ијекавицу и говоре босански језик. Везе са Турском су такође подржане и оснажене, овде је, не случајно, за безбедност задужен турски Кфор, а гласови из Скопља, ослоњени на теорију језичке блискости, тврде да су Горанци заправо Македонци. Врхунац овог мучног отимања и феномена придобијања Горанаца је оснивање удружења бугарских мухамеданаца на Гори.
„Бугари, бугарска племена, дошли су из Азије. Један део је завршио у данашњој Бугарској, а делови су дошли до Космета, Црне Горе и Сицилије, у Италији”, рекао је аутору овог текста, пре десет година, Николај Колев шеф Бугарске канцеларије у Приштини, правдајући оснивање друштва. Од тада до данас, и они су се потрудили да покоју горанску душу преведу у свој табор. Сва ова јагма, па онда и страначке поделе, довеле су до погубних свађа унутар мале заједнице. Онолико колико су трпељиви и толерантни према другима, толико су безнадежно посвађани међу собом.
Без обзира на ове притиске, неслободу, изолованост и опасности, они су, у највећој мери, све то поделили са Србима на Косову и Метохији и постали, уз етничку блискост, припадници државног идентитета, нечег што се на Балкану готово заборавило. Нема ниједног важнијег државног, верског или каквог другог празника који је повезан са Србима и Србијом, а да се на њему не појави неки Горанац.
Шта су са њима поделили неки грађани Србије ових дана?
Каменице, провокације, претње, ватру у радњама. Горанци им то нису узели за зло, запањује помирљивост у њиховим изјавама, види се да су то руке које праве хлеб и очи које зло не мисле. Њима нико не може узети душу.
(Политика; Фото Живојин Ракочевић)
