Pročitaj mi članak

ANALIZA: Vreme je da Rusija razmisli o „demonstrativnoj“ nuklearnoj probi

Dmitrij Suslov
0

Sve ukazuje na to da bi SAD i nekoliko njenih saveznika uskoro mogli dozvoliti Ukrajini da koristi zapadno oružje, uključujući rakete dugog dometa, za napad na ciljeve koji se nalaze unutra međunarodno priznate granice Rusije. Ili one koje su postojale pre Majdana 2014. u Kijevu.

У Америци, како је недавно објавио Њујорк тајмс, међу заговорницима идеје су државни секретар Ентони Блинкен, већина републиканаца у Конгресу (укључујући председника Представничког дома Мајка Џонсона) и многи чланови спољнополитичког естаблишмента, укључујући Викторију Нуланд, која је недавно поднела оставку са функције заменика државног секретара. У Европи се за ту меру залажу Пољска, балтичке државе, главна немачка опозициона партија ЦДУ/ЦСУ и неки западноевропски званичници, укључујући шефа британског Форин офиса Дејвида Камерона.

Недавно је сличан позив упутио и генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг, а не би давао такве изјаве да се то питање већ није разматрало на практичном нивоу и да није добило значајну подршку Вашингтона. Већ је дошло до тога да се о тој теми разговарало на нивоу министара одбране земаља чланица ЕУ.

Таква одлука би довела сукоб на суштински другачији ниво, значила би брисање једне од најсјајнијих „црвених линија“ која постоји од 24. фебруара 2022. године и сигнализирала би директно умешаност САД и њеног НАТО блока у рат против Русија. Заиста, удари би се изводили на основу координата које обезбеђују западни обавештајни системи; одлуке о овим ударима доносили би западни војни официри (медији су више пута преносили признања украјинских војних официра да су сваки случај употребе западних пројектила унапред координирали западни војни саветници); па чак и дугме би вероватно директно притиснули западни војни официри. Није случајно да немачки канцелар Олаф Шолц своју нелагоду због пребацивања ракета Таурус оправдава тиме да би њима морала да управља немачко, а не украјинско војно особље. Зато је Кијевско одбијање таквог права био главни услов за пружање војне помоћи и један од главних принципа умешаности Запада у сукоб од самог почетка.

Постоје најмање два разлога зашто Запад сада расправља о напуштању овог принципа. Пре свега је све тежи положај украјинске војске на бојном пољу. Не заборавите да су лидери НАТО више пута говорили да је исход од егзистенцијалне важности не само за Украјину, већ и за њих саме, јер ће одредити природу новог светског поретка. Другим речима, сам Запад је украјинском сукобу дао статус светског рата, па стога пораз Кијева значи и његов сопствени стратешки пораз, коначни колапс међународног поретка у чијем центру је Запад. Сходно томе, што је тежа ситуација за Кијев на фронту, већи су ризици од ескалације које је Запад спреман да преузме.

Други разлог је неспремност Русије да ескалира односе са Западом сваки пут када пређе „црвену линију“ и постане све више укључена у сукоб (снабдевање Кијева тенковима, авионима и, коначно, ракетама дугог домета). Као резултат, страх од ескалације, који је био релативно висок на почетку војне операције, постепено се смањивао, што су више пута истицали западни медији.

Тако је Запад дошао до закључка да је цена пораза Кијева далеко већа од ризика од директног војног сукоба са Русијом, као резултат дозвољавања западном оружју да удари дубоко у њену „стару“ територију. Све су гласнији гласови оних који тврде да Москва неће нанети директну војну штету западним земљама.

Ова логика може неизбежно довести до Трећег светског рата. И ако се сада не заустави даље уплитање Запада у сукоб у Украјини, „врући“ рат пуног размера између Русије и НАТО-а постаће неизбежан.

Треће, будући да се говори о могућим нападима не само на британске већ и америчке објекте (и о могућем директном војном одговору САД), било би пожељно да се поред постојећих одрже и вежбе употребе стратешких нуклеарних Снага, вежбе употребе тактичког наоружања.

Најзад, да бисмо потврдили озбиљност намера Русије и уверили наше противнике у спремност Москве на ескалацију, вреди размислити о демонстрационој (тј. неагресивној) нуклеарној експлозији. Политички и психолошки ефекат атомске печурке, који се емитује уживо на свим телевизијским каналима широм света, ће, надамо се, вратити западним политичарима оно што је спречило ратове између великих сила после 1945. године, а које су сада у великој мери изгубили – страх од нуклеарног рата.

Izvor: Logično

Oznake: , , ,