Pročitaj mi članak

Svi Srbi da se u sapun pretvore – ne bi mogli Nemcima genocidnu prošlost da operu

0

MNOGA pitanja i odgovori koji se ovih dana u našoj ali i svetskoj javnosti čuju u vezi sa Rezolucijom UN o Srebrenici manje ili više su na mestu, osim onih koji previđaju, namerno naravno, semantičku stranu problema, a zločin u Srebrenici veštački i silom uguravaju u pojam genocida.

  Штавише, поред толиких стварних геноцида у новијој историји, којима су уништавани читави народи, десетине и стотине милиона недужних људских живота, злочин у Сребреници настоји се претворити не само у замену него и у симбол геноцида и геноцидности.

          Дан кад се догодио проглашавају за светски дан сећања на жртве геноцида, а Србе, једине и прве у историји човечанства – за геноцидан народ.

          Најциничнији и најподлији су они одговори који одлуку о томе објашњавају путем ка миру и помирењу. Управо је супротно, на шта најтачније упућује, иако индиректно, исказ мађарског премијера Виктора Орбана.

          „Европа се спрема за рат са Русијом“, рећи ће он дан пошто се у Њујорку гласало о поменутој резолуцији.

На могуће питање – какве то има везе једно с другим, осим временске коинциденције, одговор даје сам Орбан: „Пре почетка оба светска рата у медијима се доста дуго одвијала преипрема за улазак водећих земаља у рат“.

          Треба ли да подсећамо да су Србија и Срби оба пута били неизоставан део тих „припрема“. Немачка је напад на СССР и Русију на почетку Другог светског рата одложила за два месеца да би казнила и „средила“ Србију и Југославију која је под притиском народа отказала већ потписани Тројни пакт. Показало се да су то важна два месеца за исход немачког похода на Русију.

          А Први светски рат су Немци и Аустријанци чак и почели нападом на Србију. У том рату Србија је изгубила трећину становништва, од тога чак 60 посто мушкле популације. Ако се томе дода и хрватски геноцид на Србима у Другом светском рату, чији су покровитељи такође Немци, онда се тај број пење на близу три милиона, што је за један народ од 6-7 милиона равно истребљењу, да не понављам ту, од свакојаке употребе и злоупотребе, већ поприлично обезначену реч геноцид.

          Својој страсти за дефинитивно решавање разних националних питања, Немци нису могли да одоле ни 1999. године, кад је НАТО, предвођен Америком, одлучио да бомбардује Србију.

          Какав устав који им то забрањује, какви бакрачи!

          На последњој седници немачке владе пред одлазак са власти, под последњом тачком дневног реда, Хелмут Кол је, заједно са Геншером, донео одлуку да Немачка учествује у бомбардовању Србије. Како пропустити такву прилику!

          А на првој седници нове немачке владе, новоизабрани канцелар Шредер је, под првом тачком дневног реда, донео одлуку да се Колова и Геншерова „последња жеља“ испуни. Притом је дао и једну будаласту изјаву да је то „први пут у новијој историји да је Немачка на правој страни у рату“.

          Поред свих питања која нас заокупљају поводом резолуције којом хоће да нас прогласе за, први и једини у свету, геноцидан народ, намеће се још једно: Имамо ли право да у овом набрајању најтежих злочина, које су нам починили, изоставимо неке из скорашњег времена као мање важне и да изоставимо неке жртве као мање вредне помена?

          Најмање што можемо да учинимо за њих јесте да их се сећамо и да их не изостављамо како не бисмо иритирали извршиоце и налогодавце. Јер, што се ми будемо више подастирали тим налогодавцима, рећи ће велики Достојевски, то ће нас они више презирати.

          Свима је, на пример, у свету, чак и у тој Европској унији (тада заједници) било јасно да признање независности Хрватске и Словеније значи грађански рат, осим Немцима, тачније Геншеру и Колу, који су почетком не баш тако далеких деведесетих година запретили осталим Европљанима да ће у противном изаћи из спољнополитичког корпуса ЕЗ.

          И било је по – крвавом – немачком диктату.

          Јохан Георг Рајсмилер, медијски претеча Геншера и Кола, у свом Франкфуртер алгемајне цајтунгу је написао да је „Југославија највећа казна за Немачку“.

          Не помињем то из неке закаснеле и увелико потрошене југоносталгије, него због оних овдашњих „мудраца“ који, и после свега што нам се догодило, оптужују своју земљу да није разумела пад Берлинског зида!

          Једноставно питање на које би, уз ту аутошовинистичку тврдњу, морали да одговоре гласи: Како је требало да разумемо пад Берлинског зида? Као Јохан Георг Рајсмилер? Можда као његов следбеник Кол који је говорио да се бруталним и крвавим немачким разбијањем Југославије „наплаћују дугови с почетка века“. Или као Геншер који је Туђману и Кучану говорио да су „са сваким испаљеним метком за корак билижи независности“.

          Или као Туђман који је на Тргу бана Јелачића у Загребу говорио да „рата не би било да га Хрватска није жељела“.

          Ваљда је свакоме јасно, после свега, да су Немци наоружали Хрвате и Словенце да крену у рат против ЈНА и Срба, па босанске муслимане, па косметске Албанце. Заједно са Американцима, наравно. И тако редом, све, ево, до њиховог подметања у УН резолуције о геноцидности Срба.

          Јасно је да је један од разлога свакако тај да би „опрали“ своју историју која је коштала човечанство десетина и стотина милиона људских жртава.

          Да парафразирам у вези с тим један стих из наше епске песме о Косовском боју: Сви ми, Срби, да се, не у со, него у сапун претворимо, не бисмо могли да очистимо Немце и њихову прошлост од геноцида и геноцидности.

          И кад смо већ код наше епике и поезије уопште, вреди поменути да је је највећи немачки песник Гете, научио српски да би могао изворно да доживи естетске, али и етичке дубине наше епске поезије.

          Да су слушали и читали Гетеа, Немци не би никада ратовали против Срба, ни против других народа наравно, па би једино тако могли да буду на правој страни историје.

          Могао би се Гетеу придружити и савремени, највећи писац немачког говорног подручја, Хандке, коме шведски академици нису могли да ускрате Нобелову награду упркос његовом залагању за правду за Србе. Његова порука је једноставна, непристрасна и чиста: чути и другу страну. У овом случају – српску.

          Хандкеова борба за правду нас учи да је једностраност грешка свих грешака. Јер, што би рекао велики немачки филозоф Хегел – само противуречан пут води ка истини, непротивуречан неизбежно води у неистину.

          Наш патријарх Порфирије луцидно примењује те методолошке принципе на нашу невеселу стварност: „Не постоји, каже, ексклузивно право на бол мајки“. И додаје – да, ако би се успоставило, онда би то водило у нове сукобе и  ратове.

          Да су босански муслимани читали и слушали свог и нашег великог песника Скендера Куленовића, са истим би саосећањем доживели бол мајки Сребренице као и бол мајки Кравице, Братунца и целе Босне и Херцеговине.

          Куленовићево дубоко људско и песничко саосећање са болом Стојанке, мајке Кнежпољке је једнако болу сваке мајке Сребренице и пут ка помирењу, насупрот саосећању само са болом једних мајки и негирању бола других мајки зато што припадају другој вери или нацији.

          Па побогу, велики руски песник је написао поему дубоког људског саосећања са болом мајке – керуше, а западни естаблишмент и његови балкански епигони не могу да нађу у себи трунке саосећања са болом неких мајки – људских бића!

          Уколико Јесењин није забрањен у демократској Америци, као Достојевски, Чајковски и други светски уметници, зато што су Руси, могли би бар да се присете своје велике уметнице Исидоре Данкан која је волела Јесењина због његове широке људске, руске, душе у којој је могло да стане и саосећање чак и са болом мајке керуше.

          Човек се понекад пита: ко су ти људи и у каквом времену и свету живимо? Има ли нам спаса и лека?

          Можда се одговори крију управо у поезији. Наш велики Змај ће рећи „Песма нас је одржала, њојзи хвала“, а други наш песнички великан Миљковић додаје „Ко не слуша песму, слушаће олују“.

          Зашто баш песму? Зато што је то најдубљи производ људске душе и ума. Зато што се, у овом времену фалсификата свих вредности које нам испоручују идеолози доминације и глобализма, једино поезија не може фалсификовати.

          У прилог томе, само још један, балкански пример. Могу Хрвати да фалсификују број жртава у Јасеновцу и јамама широм НДХ колико хоће, али је поема управо хрватског песника Ивана Горана Ковачића „Јама“ довољно истинита да обухвата све те жртве и саосећа са сваком од њих и са свима њима заједно, колико год да их је било. Све оне имају достојно признање у тој величанственој поеми и никакви фалсификати то не могу да пониште.

          Извесна опасност прети једино од неких Срба који зарад лажног пута ка помирењу, или из пуког додворавања, хоће, под изговором растерећења ђака, да избаце из школске лектире „Јаму“, „Стојанку мајку Кежпољку“, српске епске песме, Његоша, Јесењина и шта све не. Какви „непогрешиви“ критеријуми!

          Јер, ако могу западњаци да избаце из јавног живота све руске класике од књижевности до музике, могу и српски еврофанатици, а можда и европлаћеници, да избаце све оне уметничке творевине које су срасле са српским слободарским духом и чине саставни део нашег идентитета.

          Тиме би се верификовало све оно што нам је тај западни естаблишмент чинио последњих година и деценија, укључујући и срамну њујоршку представу с тзв резолуцијом о нашој геноцидности.

          Запад, наиме, управо и функционише на производњи представа (француски филозоф Бодријар би рекао – симулакрума), којима замењује стварност. Тиме ослобађа себе да било шта доказује и образлаже – аргументима, чињеницама, логиком, истином, правдом и било којим другим уобичајеним средством и начином цивилизацијског и људског општења.

          Поједини појмови „напумпавају“ се испразним али екстремним негативним значењем, да се после тога и не поставља питање зашто се према њиховим носиоцима, као својеврсним симболима зла, предузимају негативне радње.

          Прављен је својевремено, на пример, списак држава „империја зла“, а да се не образлаже у чему се то зло састоји (Иран, Северна Кореја, Сирија, Либија итд.)

          За Русију је убачен појам „малигни утицај“ уз коришћење екстремног медицинског термина, а да никада и нигде није објашњена и доказана садржина тог малигнитета. Као, у осталом и у случају људи – симбола зла – у које су својевремено били устоличени Садам Хусеин, Гадафи, Ким Џон УН, Слободан Милошевић, а сада и Путин.

          За Русију је још коришћена и синтагма „обуздавање Русије“, а паралелно с тим Русија је опкољавана лансирним ракетним рампама и базама у околним земљама.

          И ево тако смо дошли до Срба као „геноцидног народа“, односно до резолуције, која заправо није ни усвојена, али ће етикета (читај представа, може и симулакрум) – остати.

          Она треба да послужи за легализацију илегалног управника БИХ Кристијана Шмита и за укидање Републике Српске, тачније за намеру или покушај, затим за стављање ад акта – формално или неформално – па за даљу изградњу „независне“, „демократске“ „државе“ Косово, за протеривање преосталих Срба у Србију, па онда и за даље черупање територије Србије… И то без објашњавања и образлагања.

          Јер кад Запад нешто покуша да објасни, онда се то претвара у бруку и срамоту. На пример, Косово као суи генерис случај, или оружје за масовно уништење, наравно непостојеће, али због којег је Ирак сравњен са земљом, итд.

          Уосталом, биће шта ће бити, у зависности од руске специјалне операције у Украјини, и од веродостојности Орбанове најаве рата Европе против Русије. Као да се тај рат већ не води и као да исход није прилично известан.

          У том смислу могло би да се каже да је гласање о „српској геноцидности“ било истовремено и глобално одмеравање снага Запада и осталих страна света, односно више ово друго него прво.

          То глобално одмеравање снага уочи будућег глобалног сукоба Европе и Русије, како то открива Орбан, намеће још једно питање: Да ли је могуће да Запад није имао друго решење него да највеће геноцидаше потури (и да они то прихвате) да предлажу и образлажу резолуцију о било чијој, у овом случају српској наводној геноцидности?! Или то намерно раде, да понизе и Србе и Русе и сав остали свет. Да покажу да су још увек моћни, или још увек надмоћни, да могу да раде шта хоће.

          Показало се, ипак, да не могу. Или, не могу више. Или, могу све мање. Свеједно.

          На тој њиховој силазној путањи њујоршка епизода им дође негде између пораза и Пирове победе. Поготову што је и Пирова победа пре пораз него победа.

           А то, онда, уочи будућег намераваног фронталног судара са Русијом не могу да протумаче као добар знак.