Прочитај ми чланак
Када је у лето 1990. године као новинар једног београдског магазина дошао у Челебић да напише репортажу о Стани Лалић, једној од преживелих Српкиња бачених 1941. године у јаму Равни долац на Динари, Будо Симоновић, дописник „Вести“ из Црне Горе, није ни слутио да ће га судбина ове жене одвести у истраживачке воде из којих ће касније испливати књига „Огњена Марија ливањска“, једно од најпотреснијих сведочанстава о страдању Срба на простору бивше Југославије.
Будо Симоновић на дну јаме Равни долац
Симоновићева књига доживела је пето издање и након недавне промоције у Београду, прошле недеље представљена је и читаоцима у Црној Гори.
Стравични усташки злочини почињени над Србима у Ливну и ливањском крају у лето 1941. године – углавном 30. јула, на Огњену Марију и три дана касније, 2. августа на Светог Илију, никог не остављају равнодушним. За та два дана на овом подручју је на најсвирепији и најзверскији начин усмрћено 1.587 Срба, чија имена су наведена у књизи по местима и губилиштима. Међу жртвама је било више од 700 деце, чак и тек рођене. Само у селу Голињеву, где није претекла ниједна српска глава, од 256 жртава било је 24 некрштене деце.
– По броју жртава ови злочини можда нису толико карактеристични у односу на друге крајеве у којима је Павелићева идеологија и усташка солдатеска истребљивала Србе. Међутим, по бестијалности и крволочности и методама које су усташе примењивале, они превазилазе све што је људски ум до тада знао – тврди Симоновић.
На готово свим другим стратиштима, Павелићеви „свети ратници“ су убијали своје жртве најмање трошећи муницију. Углавном је радио нож (као у Глини, где је у православној цркви заклано 1.564 Срба) или маљ.
– У ливањском крају су у јаме безданице (дубоке барем 20 до 25 метара) бацали живе људе и остављали их да ту данима скапавају. Најдрастичнији пример је јама Равни долац на Динари, дубока готово 50 метара, у коју су 30. јула 1941. године убацили 218 житеља Горњих и Доњих Рујана, искључиво жена и деце. Било их је више од 100 млађих од 14 година, међу њима и новорођенчади. Чудо се ипак догодило: њих 14, 13 жена, девојака и девојчица и један дечак, ипак су преживели тај пакао и, захваљујући хрватском „оружнику“ Винку Томашу, извађени су и спасени после 45 дана! Међу преживелима су биле и три трудне жене од којих је једна Стана Лалић, која је била у осмом месецу трудноће, побацила у јами, а две су се касније породиле – Госпава Бошковић је родила ћерку, а Сава Козомара близанце, ћерку и сина! Управо та жена која се породила у јами-гробници, Стана Лалић, главни је кривац за настанак ове књиге – открива Симоновић.
Трудна бачена у јаму: Стана Лалић
– Пошто јој је од усташке руке страдао и муж Мићо, она се касније удала за Петра Црногорца из Челебића, којем су усташе такође побиле сву фамилију – из јаме Бикуше се избавио само он и синовац му Илија. Живот је ипак кренуо даље, Стана и Петар су засновали нову породицу и остали у Челебићу. У лето 1990. године ја сам сазнао за Станину судбину и као репортер „Илустроване Политике“ кренуо у Челебић да напишем причу о њој. Тако је настала прва страна ове књиге, тако сам отворио можда и најтрагичнију страницу српске историје. Стана ми је тада, поред осталог, казала да је осим ње у јами Равни долац на Динари преживело још тринаесторо и да их је још десеторо међу живима – прича Симоновић.
За 15 месеци потом, Будо Симоновић је и записао приче свих преживелих из те јаме, али и многих других преживелих и непосредних сведока са двадесетак осталих усташких губилишта и јама у околини Ливна. Тако је настала ова потресна читанка о злу, употпуњена непобитним и необоривим, пола века прикриваним доказима.
Окупација у 26 слика
Хрватски песник Иван Горан Ковачић је у крају где су се десили злочини описани у Симоновићевој књизи слушао казивања преживелих и написао своју чувену поему „Јама“, снажну оптужницу усташког режима. И редитељ Лордан Зафрановић најупечатљивије сцене и описе усташких злочина у свом култном филму „Окупација у 26 слика“ снимио је управо по мотивима злочина из Ливна и околине.
Прво издање књиге „Огњена Марија ливањска“ је објављено и представљено управо у Ливну 11. августа 1991. године, на дан када су овде сахрањени посмртни остаци српских жртава извађених из јама и других стратишта после тачно пола века.
На цинично питање које су ових дана поставили хрватски заступници у Хагу, зашто се Срби у причи о геноциду враћају „чак до 1941.“ и лицемерне тврдње да геноцида није ни било, Симоновић нуди довољно убедљив одговор – своју књигу.
– Ако је том бездушном европском свету заиста стало до истине, ако не верује ни овој књизи ни толиким другим необоривим доказима, нека питају још живе Божану – Боју Лалић, удату Радета из Губера код Ливна, Милицу – Милку Бошковић, удату Маљковић из Сурчина, и Мару Лалић, удату Јурић из Банатског Деспотовца, које су преживеле пакао јаме Равни долац и још живе и сведоче како је било. Нека припитају Мару Црногорац, удату Козомара, ено је још живи у Земуну. Она је као осмогодишња девојчица седам дана провела у јами Бикуши изнад Челебића и случајно спасена заједно са вршњацима Анђом и Мићом Ерцегом. Или можда Миру Ждеро, пензионисану наставницу из Новог Травника, која је имала само пола године кад су је усташе са мајком и осталом бројном родбином бациле у јаму Тушницу – сабира Симоновић који је четврто издање своје књиге 2007. допунио подацима о новим усташким злочинима у Ливну и околини почињенима деведесетих година прошлог века.
– Злочини и геноцид су се поновили, и што се тиче метода и што се тиче свирепости и одлучности новоусташа да коначно истребе Србе са тог простора. Једино је било мање жртава. По још не сасвим утврђеним подацима, страдало је нешто више од стотину Срба, оних који нису на време успели да побегну и спасу се – закључује Симоновић.
Превод на енглески
Захваљујући удружењу „Огњена Марија ливањска“ из Београда, које је заједно са Митрополијом црногорско-приморском издавач петог издања Симоновићеве књиге, она је преведена и на енглески језик и ускоро ће се појавити у продаји. Биће то прилика да ово штиво допре и до оних који не знају српски језик, да горка истина о трагедији и страдању Срба оде у свет.
(Вести)
