Pročitaj mi članak
.
Ја ћу уз ракију шљивку пасти
Уз хљеб мајке , рибизлу црну
Ови нови неће вас спасти
Док ћете скапати на љуту трну.
Ја ћу своје у простору свог бића
Ви ћете служити болесне госте
Ја ћу на пут кад ми пјесме испосте
Ви ћете грцати робовска пића.
Ћирилским сјајем ја ћу да сретам људе
Ви ћете бити гука мртвог стида
Ја ћу уз своје Ср(б)ље док ме буде
Ви ћете са очима бити без вида.
Ја ћу за жеђи тамо гдје црквено
Док мене из мене , гробља ми селе
Ви ћете рухо носити ледено
Ми јабуке брати још неувеле.
ЦРНОГОРИЗАЦИЈА ЈЕЗИКА ИЛИ АМБИСАЦИЈА ПАМЕТИ
Судбина народа јеу судбини језика,п исмо је огледало кроз векове једног народа. Ћирилица је српско огледало, којим саопштавамо вјекове, гледамо претке, да би знали чији смо потомци.
Ћирилица је тапија из овог у онај свијет, ко изгуби вид куда ли ће путовати “
Наопаки језици су наметнути језици. по задатку коминтерновских вијећања и засиједања чији вирус још није замро, само се модификовао под видом глобалистичке евроатлантске куле уторњавања и менталног поравнавања, измишљају се нови језици и бесомучно се кидише на све оно што је написано ћирилицом.
Тако је створена накарадна квазилингвистичка категорија под именом црногорски, или црнозборски језик, којим идеолози нове нације желе да докажу да су друкчији, рушећи темеље свог историјског хода и трајања. Новоцрногоским збором у латинској обланди кренуло се у жестоко преваспитавање Српства у Црној Гори. И то не само новом словизацијом већ и аветизацијом школско-образовних програма и наставних јединица. Његошу се одузима било који атрибут српски (што и не чуди код ревносника комунистичке идејекоји су обурдали и лучу микрокозму у неке магловите макроекономске, политикантске и дворско додворничке системе.
Свети Сава, најпознатији Подгоричанин и његов светородни отац Стефан Немања су готово најурени, што из читанки, што из историјског појма Немањин град, који је затрпан контејнерима.
Спроводи се својевсна депонизација ћирилице,(не заборавимо да нема случајности што је срушена прва српска школа у Бијелом Пољу, или да баш Васове воде треба претворити у сметлиште ) и српску топонизацију треба прекопати, ћушнути у заборав. Она је ретроградна, застарјела категорија, латинизација је приоритет, завладала је амбизација српског језика и јединог истинитогсрпског писма – ћирилице,
Није то она „ваљатна српска Црна Гора” о којој је свједочио болник косовске мисли Његош, то је нека друга гора, кивна на себе најбољу.
Већ од вртића усмјерава се то ђечије ђетињство, (ђељањем и ћескобом) жестоком националном симболизацијом нападног доказивања посебитости дослиједне,по матрици западноевропско образовног профила, филовано и зачињено кроз медије, штампане и електронске, кроз једну риалитну непамет.
У Црној Гори извршено је право лингвистичко насиље, најбруталнијаотимачина српског језика, јакање са језиком, кроз страшну превару свих оних који осјећају и мисле на српском језикуа дишу ћирилицом, која је њихова сигурна кућа и најистинитије обиљежје идентитета.
Карактеристични су пописи у Црној Гори у протеклих 100 година.
1909.год.Срба је било 94,38 док је Црногораца било 0,00 одсто. Албанаца је било 5,62,Х рвата 0,00, Муслимана 0,00, Бошњака 0,00.
1948.год. у комунистичкој Југославији бројке су сљедеће.:
Срба је 1,72 одсто, Црногораца 90,67, Албанаца 5,15, Хрвата 1,80, Муслимана 0,00, Бошњака 0,00.
1981. год. У социјалистичкој Југославији :
Срба 3,32, Црногораца 68,54, Албанаца 6,46, Хрвата1,81, Муслимана 13,36, Бошњака 0,00.
2003. год. у Републици Црној Гори живјело је :
Срба 31,39 одсто, Црногораца 43,16, Албанаца 5,03, Хрвата 1,10, Муслимана 3,97, Бошњака 7,77.
На основу ових података лако је закључити колико је комунистичка свијест препрала осјећање националне припадности, каква је наступила амнезија коднекадашњих Срба, јер се формирала новоскојевска категорија по сваку цијену особитости а под плаштом европејских тековина, лажне једнакости, лажавог братства и украдених слобода. Јер како објанити да за 39 година ишчили толики проценат Срба а да се појача Црногорство, или да се јави нова статистичка категорија Бошњака а на уштрб Муслиманаи која би ту била разлика у националном поимању.
На сцени је типично фалсификовање језика или помама за новим језиком ког ни на медијима не форсирају по новопоправилима(како би Вук рекао „бабе Смиљане“, вјероватно пред застидношћу ћосања са српским језиком.Није случајно да се новорјек црногорског језике највише форсира бу „Просвјетном раду“ (који је гле чуда одједном промијенио слова ћирилице латиничним писмом) и у другим педагошко – стручним часописима, јер по сваку цијену мора се школској популацији промијенити идентификациони код, под паролом равнодушног „свеједно”.
Да би неко регулисао лична документа, мора испунити формулар да жели да му буду издата документа на ћирилици, јер се тобоже подразумијева да је латиница нешто сасвим нормално, готово безазлено.док тражење својих основних људских права на језик и писмо изазива зачудност претварајућу шалтерских радника.
И на последњем попису манипулисало се са бројкама колико се изјаснило да збори српским језиком, а обично мериторни пресудитељинеовисни аналитичари из Србије дођу и пресуде на штету српског језика ,узму дневнице, запапре новолонгвистичку смућкуи прећуте да је највећи број оних који говоре и дишу српски.
Већ у називу новог школског језика крије се смицалица јер је он црногорско-српски–хрватски –бошњачки, али не и муслимански, ромски, ашкелијски, египћански, већ је све могуће и свакојако да се зове језик, јер како то да доминантни српски језик буде на другом мјесту а да исфорсирани језик (за који су се изјаснили они од страха од рачуна за струју, за џак мекиња или један ваучер, или из мржње према свема што носи предзнак српски ) црнозборски буде на првом мјесту.
Институциује као што су Матица Српска ништа не чини да заштити ћирилицу (рецимо већина наслова у књижари ове институције су латинична о одјељење Матице Српске које би требало да се бави његовањем српске духовности и очувањем писма и језика ћуте и баш их брига. Важније су теме „Рокенрол и комунизам „ Дани америчког филма „ „Постмодерна,итд.итд.
Ништа не чуди у земљи чуда, још увијек обурданог Његоша, који и са оног свијета нема мира, док тражи своју капелу, у земљи гдје расте број чланова Субнор-а, гдје се још ћути о ономнесретном збјегу духовне супстанце који је кренуо на зли пут од узиданих костију и забетонианих стратиштау највећем злочину након окончања Другог свјетског рата, уз обилату помоћ старих мрзилаца Срба Енглеза и гдје је комуњарско-антирелигиозно сада спучено у глобалистичку причу (а већ у имену је духовна и интелектуална глоба Српства ) итекако јако под новим маскама и фарсама.
Нама предстоји преужасна борба да би сачували себе, своје достојанство, коријене и традицију.Борба свих борби је борба за српски језик и ћирилицу.
Ако тако не буде, боље да нас нема.
У Подгорици, на Петровдан 2013.Мр Слободан М. Чуровић
ХРОНИКА ВЈЕЧИТОГ ПОНАВЉАЊА
У Витебску нема више Срба
У Србима помањкало Срба
Путује трагичлук наше историје
И уклетно пјесничко сјеме.
Још ври у лобањи Стевановој
У пости црној Принциповој,
На ледини смо голој , изглоданој
У стобоју, у кошуљи Пушкиновој.
Ноћ се склупчала као непознато псетиште
Па лаје , лаје , лаје символима паганства,
Пјесници приносе риме гордости
И грло што над водом бљеска
Као изнад града Витебска.
Залудни народи често повраћају
Ригају језик , писмо испред вилица
Даве се хљебом и гризу мржњом
Пухови срчу крв нам вукова .
Да не будемо више своји
Ни између рала, лугова
Ни између ругова, плугова
Нијесмо ми више дјеца Вукова
Нијесмо ми више дјеца Вукова.
Бојим се све ће ме издати , или ме издало
И хоћу ли смјети икад заданити
Очев гроб ће ме опет ранити
Трњем ћу се пријесан завити.
Само ће ме ћирилица спасити
И од срче тијела једина женска
Проклето лијепа, бијелоруска, небеска
Из града што се не римује.
У којем никад нијесам био
У којем нема више Срба
Гдје ли је Исидорина судбине свеска
Поћи ћу и ја некаддоВитебска.
Слободан М. Чуровић
18. јул. 2012.
За Србин инфо – Поздрав брат Чуро.
