Pročitaj mi članak
Нереалност сеобе народа преко Дунава
Слично војним походима, сеоба мањих група становништва такође може да прође без несавладивих проблема приликом преласка Дунава. Размотримо сада случај нашег анализираног народа у сеоби, који је најзад, после два месеца хода стигао на обале Дунава.
Прелазак велике масе народа са запрегама, стоком и војним заштитницама представља огроман проблем, који по својој тежини може да се упореди са проблемом извођења марша дугог 1.500 km. Како је први мост на Дунаву (дужине 1127 m) изградио римски цар Трајан 104-105. године и тај мост је срушен после 20 година,21 јасно је да су чамци и скеле били једина могућност за превоз колона преко Дунава.
Преласку Дунава претходи фаза приласка обали и местима за укрцавање на скеле и чамце. Већ смо констатовали да је дуж већег дела леве обале Дунава низводно од данашње Будимпеште појас мочвара, бара, ритова и рукаваца, што уноси велику компликацију. Уместо фронталног приласка обали, неопходно је проћи кроз коридоре између бара и ритова (треба знати и путеве) и прећи преко рукаваца. Све то треба урадити са тешко натовареним запрегама (које ће се сигурно заглављивати у блату) и стоком. С обзиром на ширину мочварне зоне реда 10 km, кроз ту област треба пролазити пар дана, уз пар дана престројавања за такву операцију. У скученим коридорима је тешко обезбедити дневну храну за стоку, сува места за одморе и ложење ватри, а нарочити здраву воду за пиће. Стада жедне стоке је изузетно тешко провести кроз зоне са нездравом водом, па су вероватна њихова масовна обољевања, а лешеви ће додатно ширити заразу. О изложености спарини и инсектима нећемо ни говорити.
Претпоставимо да наша анализирана породица са људством, покућством, запрегама, стоком, товаром и коњским прибором има масу од око 15 тона. За превоз толиког терета, узимајући у обзир димензије и носивост скеле од неколико тона22 (укључујући неопходност превожења запрега и стоке која се тешко одржава мирном), потребна су барем три превоза скелом великих димензија.
Погон скеле су весла, јер је тешко претпоставити да је постојала техничка опрема таквог нивоа да читав Дунав буде премоштен ужадима за вучу и држање скела. Снага веслача није велика, због чега би место додира супротне обале морало да буде и по неколико километара низводно од места поласка, а то онда захтева сложену процедуру тегљења скеле уз помоћ стоке узводно.
Уз претпоставку да управљање скелом (па чак ни озбиљније веслање) не може да се препусти необученим људима, као и да је процес укрцавања раздражене и уплашене стоке на скелу јако озбиљан проблем, тешко је претпоставити да једна скела дневно може да превезе више од једне стандардне породице задружног типа, дефинисане на почетку ове анализе.
То онда значи да је за превоз 10.000 породица потребно преко 300 скела, како би се превоз обавио обавио у периоду од једног месеца. То значи и потребу за постојањем неколико десетина места за прилажење Дунаву и за пристајање скела. Такође је неопходно постојање веома разрађеног система тегљења скела узводно (или екипе веслача за враћање скела узводно), а такве трасе за тегљење би се неминовно пресецале са путањама људи и стоке који се искрцавају на обалу и удаљавају се од ње (или би морала да постоје витла налик на долапе). Уз све то, аd hoc обука привремених скелеџија (за интервале од неколико дана) није много логична, па се поставља питање физичких могућности и мотивисаности скелеџија за такве надљудске напоре током два месеца. Треба имати у виду да на располагању стоји само енергија људи и стоке, а то не пружа много могућности.
Евентуално повезивање скела у понтонски мост би знатно олакшало прелажење, али формирање и одржавање таквог моста је превише озбиљан подухват за пољопривредно становништво, па нема реалних основа за такве претпоставке.
Уз претпоставку фантастичне организације са сврставањем колона тако да редослед одговара удаљеност коначног одредишта, могло би да се удвостручи ефективно време које стоји на располагању за превожење преко Дунава. То би могло да преполови број потребних скела.
Чак и ако претпоставимо да је систем био толико организован, да је омогућавао прављење ефикасних система за тегљење скела (уз хиљаде људи, чији би рад био коришћен), чиме би се процес превожења убрзао, потребан број скела никако не би могао да се редукује на мање од неколико десетина, што је и даље огроман број. Све те мере за убрзавање прелаза подразумевају ангажовање хиљада мајстора и довожење дрвене грађе много дана пре почетка прелазака (чак је и израда скела и конопаца за тегљење огроман градитељски подухват).
Уз све поменуто, свако укрцавање и превоз скопчани су са ризиком од несрећа (превртање скела, скакање уплашене стоке у воду, упадање у матицу итд.), а свака таква несрећа доводи до губитака у људству, стоци и терету и до неминовног успоравања процеса превожења. Још већи проблем је опадање морала током проласка кроз мочваре и преласка Дунава.
Чамци могу да убрзавају процес превожења, пре свега за превоз војске и познато је да су се корисили још у неолиту. Код сеоба пољопривредног становништва велики проблем представља превоз запрега и стоке, а то је могуће једино скелом.
Као што Клаузевиц констатује за војне операције, нема сумње да у још већој мери за народ у сеоби присуство једне тако велике реке делује потпуно обесхрабрујуће. Видели смо да је проблем доласка тешко натоварених колона у близину Дунава изузетно тежак и у потпуно идеализованим условима.
Сваки иоле озбиљнији отпор локалног становништва, дужи период неповољних временских прилика или епидемија болести људства или стоке (а све то мора да се очекује и највероватније и да се деси), неминовно доводи до угрожавања подухвата. Макар и не било других већих штета (чак и уз веома добру организацију, коју може да обезбеди само веома јака држава), кашњење је нешто што је готово сигурна последица свих тешкоћа које искрсну.
Већина људи који стижу на обале Дунава никада није видела толику реку, а ретко ко је икад преко толике реке прелазио. Чак и да постоји довољно искусних људи за организовање и реализовање превожења преко реке, чак и да је све беспрекорно технички и организационо изведено, јавиће се драстичан пад морала. Логично је да ће многи одустати од полазног плана. Боље речено, веома је вероватно да би до тога дошло и много раније, већ у првим недељама пута и да би се многе породице вратиле назад на своја стара огњишта.
Видели смо у анализама изводљивости подухвата да је битан предуслов постајање издашних потока и бунара воде за пиће, траве за испашу и проходних терена на путу који се прелази. За сваког сељака је то идеална земља за живот, па и ако би и настављао са даљим путем (рачунајући на долазак у још лепше и богатије крајеве), у судару са Дунавом би се лако поколебао и закључио да му је много паметније да се врати на неко од успут запаженог земљишта и ту се настани.
Ако претпоставимо да је чак и фаза преласка Дунава успешно савладана, следи још месец-два кретања до коначног одредишта. Удаљавањем од Дунава улази се у све мање проходне просторе (у односу на панонску равницу), са све већим проблемима за исхрану стоке и обезбеђивање воде за пиће.
Чак и уз безгранично поверење у “Земљу Обећану”, очигледно погоршавање услова и све већи проблеми на сваком кораку ће сигурно створити јак мотив за одустајање и враћање на неке успут пређене просторе у близини Дунава (уз евентуално враћање на претходну обалу), или за усмеравање долинама река које се успут јављају и тражење погодног места за насељавање.
Нелогично је очекивати да маса људи у сеоби може да издржи сва наведена искушења, а да се у међувремену не јави значајна фракција оних који желе да одустану од полазних планова. Једном започет процес се наставља и неминовно долази до осипања људи. Болести, страдање стоке и оштећења запреге неминовно појачавају овај процес (далеко је логичније населити се негде успут са допремљеним резервама хране и стоком, него све то оставити и наставити пешице или са смањеним товарима).
Део народа који би се на овакав начин населио у простору захваћеном колонама народа у сеоби природно би формирао нову заједницу и врло брзо би дошао у исту позицију као претходни староседеоци – постао би бранилац огњишта. Већ наредних година би нове колоне насељеника из старе постојбине морале да рачунају на велики отпор својих сународника.
На основу свих до сада изложених чињеница, више је него логично да је логична могућност да ће један део народа ипак издржати сва искушења и стићи до планираног циља изузетно мала. Сасвим је јасно да укупан број учесника у том подухвату не може бити већи од 100.000.
У том случају је читав подухват сасвим бесмислен, јер тако мала група становника нема довољно моћи да освоји територије на које се насељава. Тим више је нереално очекивати да такви насељеници могу са изузетном ефикасношћу да сломе отпор староседелаца, па да их чак готово тренутно истребе. Чак и да постоји таква моћ и склоност ка таквим геноцидима и пљачкама, нема онда никакве логике очекивати да ће се досељеници наредне године претворити у мирно пољопривредно становништво и поданике царевине, на дохват чијег богатства су већ стигли и сасвим лако покорили становништво које та царевина вековима није могла сасвим да покори.
Далеко је већа вероватноћа да на циљ реално могу да стигну само мање групе породица, евентуално уз пратњу пропорционално знатно већег броја ратника. Такве групе имају неупоредиво веће шансе за савладавање свих препрека (многи од проблема су елиминисани или ублажени), а стављањем ратника у службу државне организације на новом станишту могу да се обезбеде услови за лакше насељавање и уклапање у средину.
(magacin.org)
