Прочитај ми чланак
Преузимајући власт у име краља Петра Другог, кнез Павле је био дубоко свестан европске реалности тих година, да се Версајски систем распада и да је Немачка постала она полуга која ствара нови поредак.
То је значило да у тој констелацији односа Југославија мора да пронађе своје место. Почетком тридесетих година прилике на европској сцени утицале су на то да главни спољнотрговински партнер Југославије постане Немачка.
Из архивске збирке докумената кнеза Павла с Колумбија универзитета, до које смо дошли уз велику помоћ и подршку историчара и књижевника Миодрага Јанковића, види се да је кнез намесник покушавао да искористи свој утицај на двору у Лондону не би ли Велика Британија заузела примат у трговини и привреди Југославије.
Тај његов напор није наишао на разумевање и то не само код Енглеза, већ и код других савезника. Сви су остали неми на вапаје из Београда. Британци ће чак на упорно инсистирање кнеза Павла, за Божић 1935. године, на свој циничан начин, показати добру вољу и повећати увоз ћурака, веровали или не, за само 60 (шездесет) комада.
С друге стране, кнез је веровао да добри односи с Берлином гарантују безбедност од све нервозних комшија – Италије, Мађарске и Бугарске. Међутим, то његово тражење неутралности за Југославију неће дати никакве опипљивије резултате.
Ни уговор с Француском, ни Мала Антанта, а поготово Балкански споразум изгубиће сваки значај по избијању Другог светског рата.
Сви напори кнеза Павла бивају усмерени само ка једном циљу – сачувати земљу од ратних страхота.
Једно од решења питања како избећи рат, а не приступити Тројном пакту, била је иницијатива из Рима да се мир на југоистоку одржи без уласка Југославије у тај савез, преко уговора о трајном пријатељству с Италијом.
Кнез именује специјалног тајног саветника др Владислава Стакића који три пута путује у Италију – у новембру 1940. и два пута у фебруару 1941. године.
Иначе, др Стакић није случајно изабран за тајну мисију у Италији. Он је био аутор једне запажене студије о Жоржу Сорелу, француском мислиоцу, за кога је владало уверење да је извршио највећи утицај на формирање Мусолинијеве политичке мисли.
Специјални изасланик први пут се виђа само с грофом Ћаном, али други пут и с Мусолинијем. Сусрет се десио 4. фебруара 1941. у Барију и дуче је му је уручио крајње изненађујућу поруку за кнеза Павла:
„Ја нудим Југославији пријатељство. Ја желим да Југославије остане ван рата и зато ћу Вам учинити такве пропозиције које, мислим, неће бити сметња да се италијанско-југословенски односи учврсте. Морамо радити тако и поступати тако да се то не види. Морамо пронаћи разлоге да убедимо, на толико Хитлера, што није тако тешко, колико Рибентропа, који покварено лукав”…
И Мусолини је писмено образложио своју понуду о формирању савеза који би био довољан корак приближавања Југославије Силама осовине која би на тај начин остала изван рата и не би јој се поставио захтев за улазак у пакт.
Да би дали доказ (немачкој страни) да он (Мусолини) овај корак сматра као дефинитиван понудио је регулисање југословенско-италијанских односа на исти начин како су регулисани итало-немачки.”… Питање немачке мањине решено је бернерским споразумом, а питање југословенске мањине нека буде решено нашим новим утаначењем. Ја нудим Југославији измену југословенског становништва у Истри, за албанско становништво у Југославији. То је нарочито важно за Србе, јер би на тај начин посрбили Косово, које за Србе има толику историјску и националну вредност…” У својој галантности Дуче је понудио Југославији и излаз на Егејско море, односно луку Солун.
Др Стакић се 9. фебруара враћа у Београд и лично информише Павла о понуди, на коју кнез намесник одговора:
„Ја немам права да Словенце и Хрвате премештам с њиховог националног тла на коме живе више од хиљаду година. Југославија се не може за сва времена одрећи оних крајева са изразитом југословенском већином”.
Кнез Павле није прихватио Мусолинијеву понуду одбио је и сусрет са њим.
А др Стакићу ће у приватном разговору рећи да „у понудама Мусолинија нема ничег повољног за Југославију. Он није нудио Југославији Задра, већ грчки Солун.” Неповерење према зачетнику марсељског атентата, који је у Италији држао Павелића, превагнуло је. Уместо савеза с Италијом Влада Цветковић–Мачек почела је преговоре с Немачком на бази пакта.
(Политика)
